100 METAKA
Autori: scenarista Brajan Azarelo i crtač Eduardo Riso
Izdavač: "Beli put", Beograd

Tajanstveni ljudi iz policije mimo suda pokušavaju da sprovode pra­vdu tako što gubitnike, uglavnom sa socijalnog dna, iz pozadine hu­škaju na one kriminalce koji su mučenicima naneli zlo u tolikoj meri da su im upropastili živote. Policijski moćnici iz senke naum sprovo­de tako što osvetnicima nude neregistrovano oružje i 100 metaka kojima ne samo da ne može da se odredi poreklo, već i svi policajci koji kasnije prepoz­naju oružje odmah obustavljaju dalju istragu. Obe sjajno napisane (Azarelo) i solidno nacrtane (Riso) mračne epizode ("100 metaka" i "Pije metak, gasi vodom") iz ove kolor­ne stripske knjige o teoriji (policijske) zavere mogle bi da budu epizode američkih TV serija kao što su "Odeljenje za ubistva", "Mesto zločina" i sličnih. Rana novinska dete­kcija zločina i kazne, kao i fascinacija kriminalnim miljeom iznedrili su još pre par ve­kova kriminalističku popularnu literaturu koja je u dvadesetom stoleću, prvenstveno zbog ogromne produkcije izazvane velikom čitalačkom tražnjom, artikulisala i definisala žanr krimi-romana, detektivskog romana ili kako god ga zvali. Elem, iako je uzrok njenog nastanka nesporno komercijalan, a sve se u teorijskim krugovima smatra tzv. trivijal­nom literaturom, povremeno se postižu izvanredni pripovedački dometi. Žanr se prepli­će sa naučno-fantastičkim, sa hororom ili ljubavnim, pa je retko sasvim "čist". Ovde u "100 metaka" tekst je nadgrađen, vizuelizovan likovnim sredstvima, a bar u ove dve priče iz prve knjige (najavljuje se i druga knjiga kod istog izdavača), može da se smatra da nema "primesa" horora ili eventualno SF-a. Crtež je "štrihovan", crno-beli kontrasti su snažni, velike i čiste crne površine dominiraju. Gotovo da, osim konturnih linija i krajnje stilizovanih naznaka enterijera ili detalja eksterijera (zidovi od cigle, npr.), nekakvih sup­tilnijih nijansi, prvenstveno mislim na linijsku šrafuru i nema. Sličan pristup je imao i Frenk Miler u stripskoj seriji "Grad greha", uz napomenu da ta turobna, "noarovska" gra­fička škola pristupa krimi-žanru koja se nakako više i ne odvaja od ove vrste stripova i koja je postala svojevrstan crtački manir na granici stereotipa, za razliku od Milerovog doslednog crno-belog likovnog izraza, ovde u "100 metaka" biva naknadnim kolorisa­njem pomalo razvodnjena i omekšana. Štaviše, Riso svoje linije dovršava i zaokružuje, podrazumevajući da će se površine njima omeđene kasnije kolorisati, dok Miler u "Gre­šnom gradu" crta "svetlom", odnosno beline mu veoma često služe da bi redukovao ko­rišćenje linija i "štrihovanih" oblika. Miler ne mari da linije uvek završava, već njihov kraj ili konačni, podrazumevajući oblik dočarava belinom. Sličan likovni pristup, samo na mnogo nižem dostignutom likovnom nivou od Milerovog, ima i Dejvid Lojd u grafičkom romanu "V kao Vendeta", u kojem u smeši žanrova dominira SF, knjizi takođe objavljen­oj kod "Belog puta". No, Lojd je, za razliku od Milera takođe napravio kompromis odo­brivši da se tako štrihovan i "preeksponiran" crtež mnogo godina kasnije naknadno ko­loriše. Knjiga "100 metaka" se ne zaobilazi!
Slobodan Ivkov
objavljeno u dnevnom listu Blic/Strip vestima