Nisam mogao da se otmem utisku posmatrajući ne­koliko Davidovih radova u nastanku koliko je inspirativ­na vizuelna priča o njihovoj evoluciji ka završnoj fazi... do te mere da mi se skoro otela opaska - "Odlično OD­SVIRANO".
Nisam je izrekao ali je ispi­sujem ovom prilikom pot­pu­no svestan da u pitanju nije ni lapsus niti moja ra­se­ja­nost... a još manje ne­ukost u medijskom poima­nju onog što karakteriše ra­s­pevano grafičko komuni­cira­nje Davida Vartabedijana sa slu­šaocima... izvinjavam se, posmatračima.
Mnoge likovne umetnike karakteriše traženje. Ono što od­mah pada u oči kod gledanja Davidovih slika jeste nađenost pošto on u potpunosti zna gde je, čemu teži i gde stižu - kako on, tako i subjekti njegovih rifovanih vizuelnih zapisa.
Svrha zabeleški je sve samo ne trajnost. One nas podsete na nešto, najčešće su pred-korak ka nečem definitivnijem, krajnje su efemerne, kratke, kratkotrajne, usputne, otelotvorenje poente. No, Davidove zabeleške imaju trajnost upravo zbog svog van-vre­menskog trajanja... kao predeli duše, pejzaži odbijanja da se ostari na portretima onih koji žive (kroz) rokenrol kao uzrok svog postojanja, pod mrežom zapisa na slikama i preko njih koji su nekad opservacije a ponekad istrgnuti citati sa novim kako misaonim - tako i likovnim smislom i značenjem.
Davidove vizuelne beleške traju i ostaju kao perma­nentni dokument a ne samo "puki podsetnik". Nad­građuju svoj motiv i inspirativni izazov i postaju van­vre­menski entiteti u svojoj... skoro pa multime­dijal­no­sti koja nas navodi da mega-decibelski urlik poj­mimo i na neki drugi poseban način koji nije samo boravak u znojnom grotlu auditorijuma ispred pozor­nice ("stejdža", rado bi rekli modernim anglofilnim ver­nakularom) sa koje kulja beskrajna... nekima ha­o­tična ili čak povremeno kakofonična energija.
U likovnim dostignućima Davida Vartabedijana ne­ma kakofonije - naprotiv, postoji jasno definisano hte­nje i svest da rok-izraz ima svoju artikulaciju i kroz vuzuelni doživljaj, ma kako nervozno na moment de­lovao.
Jer, u tome zapravo i jeste suština: kao i rokenrolu, Davidovoj likovnoj nađenosti smi­re­nost prosto nije primerena.

U ciklusu grafika ''The Cause/Uzroci'' David Vartabe­dijan spaja ljubav prema muzici i likovnoj umetnosti - klasični crtački prosede sa novim digitalnim tenden­cijama. Problemska celina od 18 grafika sa pratećim crtežima i skicama, nastala u periodu 2006 - 2011, predstavlja najznačajnije nosioce svetske rock sce­ne čija zajednička misao o iskrenoj doslednosti i is­trajnosti u sopstvenim ubeđenjima ujedno jeste i moto izložbe.
Ovo mu je deveta samostalana izložba.

Trebalo je da se dogodi 1968.godina i da se shvati da tzv. "Kokakola generacija" ni­je puko "raspevano društvo". Ako je za ne­ke piće koka-kola simbol stripa i ameri­čkog tinejdžerskog druženja, sa kultnim fil­mom "buntovnik bez razloga" i Džems Dinom, Elvisom Preslejem kao kultnim pe­vačem, za neke su to mladi i obrazo­va­ni ljudi koji su krenuli "drugom stranom uli­ce" u odnosu na hipije. Jeste: i oni su društveno angažovani kao i "Kosaši"; i za njih važi "(...)daj nam sunca", samo je društveni angažman kod njih mnogo konkretniji. Njihovo pevanje ima nešto od bit generacije pesnika; njihov revolt je mnogo jači i konkretniji - društvo se može i mora menjati. I tako treba razlikovati dve struje mladih koji su jednostavno odbili da služe državnoj politici i da budu popumetnici. Oni su se ugledali na sebe i to je linija koja nosi društveni angažman uz svo moguće korišćenje umetnosti. Rok umetnost i šire gledano - rokkultura - nije puko uniformisanje u džins odeću; iza svega toga stoji zabrinutost i odlučnost da se muzikom i ne samo njome, odbrane principi dostojanstva čoveka; nje­go­ve slobode da izabere. I to je ono što "rokere" razlikuje od hipika i popista; oni znaju šta hoće i ne čekaju da im se kaže šta da rade kao popisti, ili da im neko da sunce. Rok kultura je javna i jasna kritika društva na određeni način; lepo je i ružno - takav je čovek. Ali to nije razlog da se neko drugi ugnjetava i da mu se oduzima sloboda odlučivanja. Iako je rok tipično američki produkt, kao i "koka-kola" i kao strip, određena internacio­nalizacija se dogodila. Niko nije zaboravio da je na patonovim tenkovima, kada su ulazili u Pariz, bio Miki Maus, simbol običnog i prosečnog Amerikanca, koji je istovremeno i simbol malograđanina koji apriorno veruje u amneričku himnu i zastavu kao simbol svakojake slobode. "Vijetnamska poema" je taj mit razgradila, ako nije uspela Korejan­ska sa kultnim filmom rok-orijentacije, "mećom". Da, pomenuo sam na početku, 1968. godinu. i valja je se sećati ako ne zbog nečega drugog, a ono zbog filmova "O jagoda­ma i krvi" i "Goli u sedlu".
San o mitu koji se zove "Američka slo­boda" je njima definitivno skinut s dnev­nog reda. Dakle, duh roka i simboli te mu­zike su tema Davida Vartabedijana. Ima mraka i neizvesnosti u atmosferi nje­govih grafika; ima i otsustva rasplinute ra­dosti i ushićenja što život, makakav, po­s­toji. To je grafika ispunjena kontrastima i zasićenjem. Jeste da umetnik koristi fo­tografiju, ali to je više zbog digitalne teh­nike, svi su listovi u tzv. Kseikografici, ima slovnih intervencija - zapisa, zanimljivog kadriranja, crtanja. Upravo mnoštvo postupaka i tvori rokutisak: mnogo toga na jednom mestu da bi se dobilo jedno - slika i prila nezadovoljstva. Jedna zanimljiva, dosledno sprovedena i aktuelna izložba.
David Vartabedijan je rođen 1968. u Beo­gradu. Fakultet likovnih umetnosti, otsek grafika, završio je u Beogradu. Uz likovnu umetnost bavi se rok muzikom, pisanjem tekstova o njoh, vođenjem radio emisija i dizajnom za ploče i plakate o rok muzici. Ovo mu je deveta samostalna izložba.