NICKELBACK
Here And Now
Roadrunner Records, 2011.
Ocena:
"This Means War", kojom "Here And Now" počinje, postavlja potencijalne smernice kojim bi megauspešni kanadski kvartet Nickleback mogao da se kreće, kad bi u njegovoj muzici bilo manje kalkulacija, a više otvorenog odvažnog odnosa. Umesto da nas bace u tu uzburkanu, uzbudljivu vodu, Chad Kroeger i njegova ekipa oprezno je premoščuju. "When We Stand Together" prvi je znak da će, pored sporadičnih izleta u autentičnost, biti korišćeni predvidljivi, smišljeno komercijalni tamponi - kasnije ih ima još, ali su ispresecani varnicama nečega što bi ovaj bend očigledno mogao da bude ako bi to stvarno želeo. Čitav album funkcioniše kao relativno pravilna sinusoidna linija sa nešto više dolina nego bregova, pa na kraju niste sasvim sigurni šta da mislite. Čujete trud, čujete dobru organizaciju, čujete da je neko mislio o komponovanju materijala i njegovom smeštanju u kontekst, ali je ton ometen šuštanjem oportunizma. Čujete da ovi ljudi znaju kojim putem treba da idu, ali ga ipak srazmerno često zaobilaze.
Aleksandar Žikić
Objavljeno u dnevnim novinama "Blic"


Ocena:
Shema davno zacrtana i dalje je aktu­elna i lako ponovljiva. Nickelback, jed­an od najuspešnijih kanadskih proiz­vo­da (posle Bryan Adamsa i Celine Dion), na novom albumu ne donosi ama baš ništa novo. Za nepunih čet­r­desetak minuta muzike u koje je sme­šteno jedanaest pesama (što je sas­vim dobar pokazatelj pop odrednice al­buma i poštovanja čuvene izreke Dav­id Lee Roth-a : "Sve što je duže od tri i po minuta brzo postaje dosadno) Chad Kroeger je u saradnji sa ostatkom benda Ryan peace (gitara), Mike Kroeger (bas) i Daniel Adair (bubanj), uspešno rekapitulisao sve svoje ideje. Uspešno, toliko da je "Here And Now" zauzeo čeone pozicije ili makar drugu na skoro svim top listama u svetu. I to je dobro, za njihov novčanik. To ujedno i znači da će oni "živjeti tisuću godina kao milijunaši, nikako sedam dana u bijedi", ali to istovremeno i znači da osim povremenog punokrvnog dže­dženja koje znaju da odsviraju s nabojem sve ostalo zvuči isuviše mlitavo, uz superi­o­r­nu produkciju koja se u njihovom slučaju podrazumeva. Emocije su podređene pred­vidljivom komercijalnom efektu, čak ni povremene dobre fore u tekstovima ne mogu da poremete činjenicu da je ovaj album napravljen isuviše planski. No, Nickelback je takav bend i takvi će ostati bez ikakve sumnje, a ja ču sa svake njihove ploče sakupiti nekoliko čvrstih pesama i napraviti dragu mi kompilaciju, koju na žalos' nikada neće zameniti ni jedan njihov album u celini i celosti. How they remind me, eh, zanat je čudo...
David Vartabedijan