BLACK'N'BLUE
Hell Yeah!
Frontiers Records, 2011.
Ocena:
Black 'N' Blue su se pojavili na hard-rock-glam-metal sceni sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Prvi izvanredni istoimeni debi album je skrenuo tada pažnju Gene Simmonsa koji se na ksnijim izdanjima prihvatio produkcije i promocije benda (od svega toga ostalo je da mu danas Tommy Thayer svira gitaru u KISS). Naža­lost B'N'B nisu izbili u prvi plan, što se takođe neće ni dogoditi sa objavljivanjem novog albuma "Hell Yeah!", ali vrlo je indikativno to što se davno otpisani bendovi vraćaju na scenu sa sasvim dobrim i snažnim izdanjima.
"Hell Yeah!" je upravo takav album, sa potentnim pesmama koje kao da nastale u zlat­no doba razvoja američkog hard-heavyrock-a, ali sa produkcijskim pristupom koji je pri­lagođen vremenu današnjem. Ima tu pompeznosti u refrenima koja ih je krasila, a koju su oni pokupili od svojih uzora (prvenstveno Kiss) te "Target", "Hail Hail" i "Monkey" (ovo već liči na Skid Row) bez ikakvog problema mogu da se ubeleže kao sigurni poeni koje ovaj album od čak petnaest pesama nudi. U skladu sa rasporedom pesama na albu­mu idu i malo "pop" da ne kažem mekše orijentisane: "Falling Down", "World Goes Aro­und" i "So Long". Da ne bude zabune sve se to kreće u okvirima muzike čije su nekad postulate i sami B'N'B postavljali, a danas sa dugogodišnjim iskustvom bez ikakvog problema mogu da naprave zanatski dobru (sa doduše dve gluposti, ali 'ajde dve od petnaest, to i ne čini toliko loš prosek) i kvalitetnu ploču, nekoliko novih klasika za njih same je samo odraz krika koji glasi "Hell Yeah!" a koji na impresivan način izvikuje nji­hov novi pevač Robert Mason (ex-Lynch Mob).
Veselo, dobro, odlično odsvirano i krajne neopterečujuće. Black 'N' Blue ove 2011. go­di­ne smelo dokazuju da druga mlados' nije stvar fantazije već da je kod određenih ljudi itekako moguća!
David Vartabedijan