MICHAEL MONROE
Sensory Overdrive
Spinefarm Records, 2011.
Ocena:
Michael Monroe je prošle godine najavio novi album. Obeća­nje je održao, baš kao i lekciju mnogima koji hoće i žele da prave žestoke rock (sa podžanrovima) ploče. Okružen sa iz­vanrednim saradnicima: Sami Yaffa (bas, Hanoi Rocks, New York Dolls, Demolition 23...), Ginger (gitara, Wildhearts, Supershit 666), Steve Conte (gi­tara, New York Dolls) i Carl Rockfist (bubanj, Danzig, Chelsea Smiles), Monroe je i na ovom albumu ponudio kolekciju brzih, rockersko-pankerskih ('78 godište) žestokih pe­sama, sa par usporavanja, tek daljeg zaleta radi. Kao i uvek, emocije mu nisu strane, ali je direktno delovanje njemu mnogo važnije. Sadržaj, baš kao i isporuka adrenalina koji ovaj čovek od preko pedeset leta poseduje je ubojitiji nego kod mnogih slobodno mogu reći i napisati duplo mlađih od njega. "Trick Of The Wrist", uvodna pesma je evidentan primer malopređašnje konstatacije.
Aktuelni singl "'78", bi verovatno mnogi autori želeli da su napisali (ali je to uradio baš Monroe). Uostalom, primeri se sami ređaju iz pesme u pesmu na ovom albumu koji u svojih jedanaest pesama prelazi 30 minuta svirke. Ali kakve! I baš taj prosek, od nepunih tri minuta po pesmi (generalno) daje tu neophodnu energiju, energiju s kojom Monroe osim kreativnom činu pristupa i nastupima na bini. Michael ne štedi ni sebe, a ni publiku. Kada se uđe u Monroeov kovitlac, izlaza nema. I upravo taj žestoki nalet punokrvnog ro­ka su podržali i gospodina Ian "Lemmy" Kilmister (sa sve pratećim grgoljenjem i vrištanjem u "Debauchery As A Fine Art", ah, kakav naziv pesme!) te magična Lucinda Williams. Znaju i oni s kim treba raditi i znaju da je upravo Mr. Monroe čovek koji nikada nije simulirao a kamoli prevario nekoga po pitanju zvuka koji nudi. Glasna, masna, jasna, čvrsta i nadasve dob­ra paljba. Senzori rade po svim čulima!
David Vartabedijan