SLASH
Slash
Roadrunner Records, 2010.
Ocena:
Ne postoji nijedna od četrnaest numera na prvom Slešovom solo albumu koja nije okićena imenom nekog od značajnih pevača svetske scene. Čak i Adam Levin iz Maroon 5 uklapa se u ovaj multižanrovski melanž upravo činjenicom da je neuklopiv sa ostalima, jednako kao i sa Slešovim imidžom. Nije, međutim parada zvezda ono što čini ovu ploču vrednom pažnje nego brižljiva ekvilibristika stvarnog osećaja za modernu rokenrol pesmu. Slešova muzika je, nesumnjivo hard rok i njegov solo album ne udaljava se mnogo od tog terena, ali to ne znači odbijanje izazova. Najteži među njima se odnosio na obuzdavanje gitarsko-herojskog vulkana koji je od ovog izuzetnog muzičara napravio jednu od ultimativnih ikona scene. Uz pomoć bubnjara Džoša Frisa (Nine Inch Nails) i basiste Krisa Čejnija (Jane's Addiction) postavljen je čvrst i pouzdan temelj za sve vrste egzibicija, koje su onda, uglavnom izostale. Najefektnije su - međusobno potpuno različite numere - "Beautiful Dangerous" sa Fergi (Black Eyed Pees). "By The Sword" sa Endruom Stokdejlom (Wolfmother) i završna "We're All Gonna Die" sa Igijem Popom.
Aleksandar Žikić
(objavljeno u dnevnom listu Blic)
Ocena:
Ovaj album, njegov prvi pravi solo (bez benda) Sleš je najavio 2006-te godine. Za realizaciju je bilo potrebno pune četiri godine, verovatno i zbog zauzeća nekih od pevačkih zvezda koje upotpunjuju ovaj album. Njih ima šesnaest (četrnaest na običnom CD izdanju + komada dva na specijalnom izdanju). Ako se ne varam, onaj latinoamerički brka, znan kao Sa(t)ntana je imao sličan recept: nek popularni ljudi pevaju, ja ću ložim gitaru i eto ploče para vredne, uradio je to i Jones Tom, znate onaj nekadašnji velški rudokopača sa jakim glasom. Uradi to i Sleš. I dobio je rezultat, jednak igri Srpske fuzbalske reprezentacije. Bljesak povremeni, ali uglavnom se igra vodi na sredini terena. Osim prepoznatljivih vokala, pesme (igra) su uglavnom neprepoznatljive. Džaba njima gruva i dobre (a kako bi inače) produkcije, kada im fali identitet. A ni Sleš nije potezao mnogo za svojom inače " I Wanna Be Joe Perry" prepoznatljivom pirothenikom. I čemu onda sve to, zbog recke?, zbog turneje jer para nema? Zbog želje za dokazivanjem, što je u njegovom slučaju nepotrebno? Profit od ovog albuma mogu imati samo standardno dobri (odlični) i prepoznatljivi akteri kao što su Alice Cooper ("Baby Can Drive"), Iggy Pop ("We're All Gonna Die" e, tu je dobar rif) i Lemmy (Dr. Alibi"), možda i Fergie ("Beautiful Dangerous") zbog pokazanih novih mogućnosti. Myles Kennedy (Alter Bridge) će takođe profitirati jer peva u aktuelnom Slešovom "turneja" bendu i koristi priliku da promoviše budući solo album. Kid Rock se ionako dobro zabavljao u "I Hold On" i to je sve što je ovaj moderni kaubojac i hteo. Neće ovaj album biti ni trećina "Supernaturala", neće biti ni blizu meni dosadnih Velvet Revolver, a za vjek i vjekov sviraće se "Sweet Child O' Mine". Pita li se Sleš nekada u šarenim losanđeloskim nočima uz zmije koje gamižu, šta mu radi nekadašnji drug po heroinu Izzy Stradlin? On je pravio "one" hitove, tek da se zna. Mršavo (za razliku od autora albuma danas), poprilično dosadno i nepamtljivo.
David Vartabedijan
Slash live photo by Brian Rašić