GYPSY PISTOLEROS
Welcome To The Hotel De La Muerte
Bad Reputation Records, 2009.
Ocena:
Ovaj EP je idealan način da izvanredni "flamenko-glammetal" bend, znan kao Gypsy Pistoleros, prekrati pauzu između dva studijska albuma. Pet novih pesama (od kojih je samo jedna na Španskom, u ostalima ima prepoznatljivog mešanja dva "srodna" jezika) nastavljaju muzičku avanturu u koju je ovaj kvartet, pre nekoliko godina uleteo sa otkočenim pištoljima. Da su prsti blizu oroza čuje se već u uvodnoj, naslovnoj pesmi. To, je to, rif zauzdano prašti na sve strane, dok raspomamljeni Lee J. (vokal) u najboljoj tradiciji velikih sleaze pevača uvodi slušaoca u "Hotel smrti". I to je sasvim dovoljno za uvod, jer već sledeća "Living Down With The Gypsies", klizi ka obaraču u tra­diciji najboljih gunfightera. Ako, je prethodna pesma bila zauzdana, onda su se ovde ot­vorile sve odaje "Hotela smrti". Vokali, koji naležu jedan na drugi, modulacije, Iggie-eve raspomamljene gitare i furiozan tempo, čine ovu pesmu itekako znojavom.
Epska "Sangre De La Rosas" u svojih 8minuta i 27 sekundi, donosi pomalo Sa(n)tan­ski obojenih gitara, melodiju prijemčljivu svakom uhu, dramatizaciju uz udare tomova na refrenu i prepoznatljiv Gypsy Pistoleros muzički styling, obogačen duvačima (malo marijači stila nikada nije na domet, pitajte Roberta Rodrigeza, ako već ne verujete). Ako, već bendovi moraju da snimaju "balade", onda neka to budu pesme kao što je ova. A ova je briljantna.
Vožna sledi i kroz naredne dve pes­me "Walk Through The Shadows", te obradu pesme Los Chicos-a, koja se zove "Son Ilusiones". Jedino je u potonjoj iskorišćen kompletan šarm koji Španski daje ovim pistoljašima i to je ono što ih čini itekako poseb­nim, baš kao i vrela krv koju svi koji dolaze iz tih krajeva imaju. Čuje se to i u odličnoj ritam sekciji Dennie (bu­banj), Jet (bas) i kroz par efektnih "svinja" sa Iggie-ve gitare, dok je en­ergija koju Lee J. Ispoljava prosto fascinantna. Da, je malo više flameko gitara, uba­čeno u neke od ovih pesama ovo bi bilo jedno od onih kapitalnih izdanja, mada se i uz ovih novih pet pesama vrlo lepo može sačekati novi dugosvirajući album. Ne treba za­boraviti da je ovde ispucano svega pet metaka...
P.S. Šteta što Eastwood više ne snima špageti-vesterne, rodila mi se ideja o idealnom soundtracku, mada Gypsy Pistoleros sasvim dobro funkcionišu i u igrici koja se zove "Wet". Lepo neko reče, možda i oni sami "Los Lobos meets Motley Crue, Hanoi Rocks meets Gypsy Kings", da to je to ukratko, ali u svakom slučaju to je BRILJANTNO.
David Vartabedijan