NASTY IDOLS
Boys Town
Metal Heaven, 2009.
Ocena:
Još jedni povratnici na scenu. Ako ne računamo koncert za reuniju 2007-me godine, onda je prošlo tačno šesnaest go­dina od kako su švedski Nasty Idols nestali sa scene. A zašto se to desilo. Ima tu dosta razloga, jedan od njih je i taj što im je debi album "Gigolo's On Parole" bio neverovatno glup, čak i za vreme kada je glam-sleazy-heavyrock zvuk vladao svetom. Drugi album "Cruel Intention" je bio mačice bolji i makar im je doneo jedan polu-hit, odnosno spot za pesmu "Cool Way Of Living" koji se mogao videti na MTV-u (jeste da, tada je MTV puštao rock muziku... za razliku od ovog današnjeg istoimenog kanala, a pogotovo od domaće verzije istog). Mada je i "Cruel..." patio od nedostatka identiteta. Naime, Nasty Boys su se mnogo trudili da zvuče kao be­nd između Motley Crue-a, Hanoi Rocks-a i L.A. Guns-a. Ključna reč je trudili. I trud im je doneo veštinu interpretatorstva ali ništa više od toga. Treći album je izašao u nevreme, odnosno kada je onaj sa džemperom (a nije Balašević) bio na vrhuncu moći. Svi znamo šta mu je doneo okidač slave.
No, evo njih opet, mislim na Nasty Idols, onaj se još nije povampirio.
I šta nude Nasty Idols? Dvanaest novih pesama! Lepo, bla­go njima. Bili su jedni od rodonačelnika Skandinavskog glema-sleazya, ali sada je tu teško izboriti se za svoje mes­to, a s ovakvim, prosečnim albumom, mogu da igraju samo na kartu "rodonačelnika". Uvodna "Rock Out" je prosta da prostija ne može biti. I to ne mislim "prosta" u onom dob­rom smislu, već u smislu da ovo i deca sa nedostatkom mašte (a to je detalj koji je "nevaljalim idolima" oduvek ne­dostajao) mogu da napišu za čitava dva minuta i trideset sedam sekundi koliko pomenuta pesma traje. Traljavo za početak, a tek kada se tu nasloni dosadna naslovna "Boys Town", bilo kakav entuzijazam za daljim preslušavanjem al­buma počinje da posustaje. I prežvakavanje svih fraza i vrlo nemušti tekstovi (da se ne lažemo ni drugi Šampioni ovog pravca nisu nešto rečitiji, ali ovo ozbiljno može da se po­redi sa... dobro neću biti zločest) se nastavljaju kroz pesme kojima itekako fali još jedna gitara i bilo kakav vid rasviravanja. Dosta afektiranja pri pevanju deluje pa, smešno, a to ni dobri "gang vokali" kojima ovaj album obiluje ne mogu pomoći. Šta napisati kada je balada "Nite Like This" (a budalade su mi jedan od omrženih vidova pesama) i samo dve pesme, a to su: "Crashlanding" i "48 Hours", zaslužuju određeni vid pažnje. A, ako nekome nedostaje laksativ poslednja numera na albumu znana kao "It Ain't Easy" (nije miki, nije to lako) može da posluži kao efikasan dijaretik.
Kao, što napisah već treba se izboriti sa novim snagama koje makar pri početku svog delovanja umeju da naprave dobre pesme... Nasty Idols se posle ovog albuma nalaze na vrlo teškom putu. Samo da se ne povampire još neki bendovi kao što su bili D'Molls, Tattooed Love Boyz ili Blonz ne daj bože... to je i u ono vreme bilo besmisleno.
David Vartabedijan