FOREIGNER
Can't Slow Down
Rhino, 2009.
Ocena:
Krajem sedamdesetih godina prošlog veka Foreigner su u ve­likoj meri uticali na formiranje tzv. AOR (adult oriented rock) zvu­ka. Što bi se reklo, muzički krajnje profesionalno, vrlo predvidlji­vo, na tankoj ivici između hard-rock-a i pop-a, pitko za bilo koju radio stanicu i perfektno isproducirano. Na toj liniji Foreigner su se lagadno vozili do 1985-te godine kada su sa albumom "Agent Provocateur" oborili svoje dotadašnje ko­mercijalne rekorde. Od tada Foreigner su sa novim pevačima objavili svega dva albu­ma, poslednji "Mr. Moonlight" sada već daleke 1994-te godine u vreme kada se za ta­kav zvuk i nije previše marilo.
Petnaest godina nakon poslednjeg albuma, mastermind Foreigner-a, Mick Jones (gita­ra) je rešio prvo da napravi letnju turneju po Evropi, a potom i da sa novom ekipom: Bri­an Tichy (bubnjevi ex-Billy Idol, Pride&Glory...), Kelly Hansen (vokal ex-Hurricane), Thom Gimbel (gitara, sintisajzer), Michael Bluestein (klavijature) i Jeff Pislon (bas, ex-Dokken) objavi novi album pod imenom "Can't Slow Down", kao luksuzno 2CD+1DVD izdanje.
Prvi CD sadrži trinaest novih pesa­ma, od kojih je naslovna izabrana za ovogodišnju NASCAR kampa­nju. I tačno slušajući "Can't Slow Down" koja je jedan ugodni brži ro­kić, možete zamisliti vožnju ne bržu od života u kvalitetnom automobilu. I to je to. Foreigner su maksimalno kvalitetni, bez ikakve zamerke, sve je na svom mestu, svaki ton bukva­lno. Sve pesme su lišene bilo kak­vog iznenađenja. Mick Jones je us­peo u svojoj nameri da na maestralan način reciklira sopstvenu tvorevinu i da joj da sa­mo jedan začin, a to je opet fantastična produkcija. I to je upravo ono što Foreigner od­vaja od gomile bendova. Zanat su uvek uspevali da urade bolje nego iko drugi. Inače, što se samih pesama tiče, sve je po regularnom redosledu, baš kao i uvek "najžešća" na početku, pa jedna ni tamo ni vamo, onda je red na baladu, pa opet malo "zakuva­vanja" i sve u krug dok ne prođe svih pedeset minuta albuma koji vas nimalo neće opte­retiti ali ni oduševiti. Davno uspostavljen standard i danas evidentno može biti funkcio­nalan.
Drugi CD sadrži deset Foreigner hitova koju je za ovu priliku remiksovao Marti Frederik­sen i dao im neophodnu snagu koju generalno produkcija od 1977. do 1991. godine prema današnjem vremenu nije imala. "Jukebox Hero", "Urgent", "Dirty White Boy", "Hot Bloded" uz neizbežnu "I Want To Know What Love Is" pomenimo samo neke od pesa­ma kojima je na ovaj način produžen život, te će Mick Jones kao i na letošnjoj turneji (predstavljenoj na DVD-u) moći i dalje mirno i bez trzavica da broji šuške.
Na žalost, preslušavajući tih deset remiksa, čovek jednostavno shvati koliko je Lou Gramm-ov glas bio najmočnije oruje Foreigner-a, a njega danas nema (makar u ben­du) i to je ono što je najneophodnije ovom bendu ako ima bilo kakve ozbiljne namere osim sakupljanja finansijskog novca.
No i bez bonus CD-a, "Can't Slow Down" je sasvim dobar mainstream album i ja bih bio itekako srećan kada bi neki naši bendovi koji teže tom zvuku zvučali kao deseti deo mogućnosti koje Foreigner pružaju...
David Vartabedijan