THE LAST VEGAS
Whatever Gets You Off
Eleven Seven Music, 2009.
Ocena:
Uopšte nije lako pobediti i ostaviti za sobom 8.000 bendova, pogotovo u Americi. The Last Vegas su upravo to uradili na takmičenju "Your Chance To Make Rock History" i kao dokaz uspeha osvojili su 25.000 dolara u kešu, novu "Gibson" opre­mu u vrednosti od 20.000 dolara, mesto predgrupe na zimskom delu turneje Moltey Crue-a i ugovor sa Nikki Sixx-ovom izdavačkom kućom Eleven Seven Music. Povrh sve­ga toga za produkciju četvrtog (izvanrednog) po redu albuma "Whatever Gets You Off" (prvog za veliku izdavačku kuću) su se pobrinuli lično Nikki Sixx, D.J. Ashba (ex- Sixx A.M. sada u Guns 'N' Roses) i Marti Frederiksen. Rezultat je više nego ubedljiv i očara­vajući, pod uslovom da volite neuništivi šarm američkog sleaze rock-a povremeno pro­žetog garažnim uticajima, ah, da i da možete da preživite jednu baladu ("Apologize"), onako ljigavu po p.s.-u.
Inače skoro celokupan materijal je preuzet sa njihovog prethodnog albuma "The Last Vegas" objavljenog u samostalnoj režiji prošle godine i upravo taj materijal je doživeo ponovno snimanje, producentsko brušenje i skraćivanje gde god je to bilo potrebno. Nema šta, stari vuci znaju šta je mlađim potomcima potrebno za stvaranje sopstvene rock istorije.
Naslovna, ujedno i uvodna pesma "Whatever Gets You Off", tempom, ritmom i dodat­kom plesnih daira u refrenu, neumornim mlevenjem i konstantnim prisustvom odličnog i neumornog pevača Chad Cherry-a, vrlo lako može da postane interplanetrani hit. Velika, stvarno velika količina pozitivne energije izbija iz uvodne numere i to je već do­voljno razoružavajuće. "I'm Bad" (prvi singl) po ritmu (uz neizbežno prizivanje "The Bea­utiful People" kao referencu), razmrdava, onako polagano i preostale kosti. Mišići su već odavno spremni. A tek "High Class Trash", jednostavno sjajno. Gitaristi John Wator i Adam Arling, onako AC/DC-jevski započinju rifom, na koji se mahnito nadovezuje bru­talno-dobra ritam sekcija: Nate Arling (bubnjevi) i Danny Smash (bas). Sve dok amanet pesmi ne da raspoloženi Cherry. Tada sve postaje jedna velika žurka. Žurka se nasta­vlja i na sledećoj mid-tempo veselici za plažu, kola, bilo gde : "Loose Lips" sa izvanre­dnom bas linijom koja vuče doduše na "Don't Go Away" od Motley-a, ali zna se ko je producent. I tu je iskorišen najbolji bubnjarski trik pred poslednje refrene. Prosto i raz­bijajuće dobro, jedan doboš-bas bubanj udarac čini više pesmi nego svi "prelazeći" to­movi ovog sveta. Izvanredna i poletna pesma. "Chery Red" je rifasto zarazna, sa sve ci­gla-malter bubnjanjem, a na sve to se lepe pevljive strofe i refreni koji se direktno uti­skuju u memoriju. Američki do ..ja, namunjeno koliko treba i isprljano dovoljno da se izbegne zamka u koju su upali mnogi od Hindera pa na dalje. Ukratko bezobrazno do­bro baš kao i preostalih pet komada (baladu ne računam) koji ispunjavaju 45 (kolt?) minuta trajanja ovog albuma.
Pesme na ovom albumu ne pose­duju ni jedan trenutak mršenja, energija, jednostavnost i pozitivne vibracije su glavno oružje ovog al­buma. I dok je tako zabava može da traje a uticaji Crue-a, Aerosmi­th-a i G'n'R-a, Cinderelle, su opra­vdani i više nego dobrodošli.
Baš kao što naziv albuma kaže: sve što vas pokreće.
Vrhunski!
David Vartabedijan