RANCID
Let Dominoes Fall
Hellcat Records, 2009.
Ocena:
Album godine!
U minut više od trajanja školskog časa ili poluvremena + mini­malno zaustavno vreme Rancid su ispalili čak devetnaest pe­sama ('ajde dobro to im je prosek) vrhunskog kvaliteta. Zlob­nici će reći:"pa to je klasični Rancid". Da, upravo tako, to JESTE klasični Rancid ("Punk-rock is my religion" pevaju u "You Want It You Got It"), šest godina nakon poslednjeg studijskog albuma. I ovo je Rancid koji se ne muči sa pitanjem šta napraviti, ovo je Ra­ncid u punoj formi, sa pesmama koje zabijaju jednako ubojito kao i obuća koju nose.
Armstrong/Frederiksen su skoro pa ne­nadjebiv tandem za pisanje pesa­ma. Tom njihovom daru se na pravi način priključio i čovek koji je do sa­da uradio produkciju za njihova tri al­buma a to je Brett Gurevitz (Bad Re­li­gion), čovek koji sasvim sigurno zna šta treba činiti. I u sadejstvu sa ek­s­tra­ordinarnim bas gi­ta­ri­stom Matt Fr­ee­manom, kao i vrhun­skim novim bu­bnjarom Brenden Stein­eckertom, be­nd je napravio "Let The Do­minoes Fall".
Album godine, napisah li to već jednom?
"East Bay Night" je uvodni hit. Punk-rock u svojoj neodoljivoj formi, sve sa raspuklim glasovima i pratećim (pretećim?) vokalima koji samo pojačavaju neospornu dinamiku pesme. "This Place" je upravo ono što punk populacija i očekuje od ovih veterana. Brzo, kratko i nadasve jasno. "Up To No Good" (prvi singl) predstavlja Rancid u alhemiji ska/reggae (klavijature) radosti. Trčite noge, koliko vas Rancid nose. Možda (u stvari sigurno) "Disconnected" makar njen početak vuče na "Roots Radicals", ali je razrada drugačija i opet oplemenjena samo njima znanim refrenom. U "I Ain't Worried" četvoro­člana banda se evidentno zahvaljuje The Clash uticajima, taman koliko treba a da ne bude degutantno. Uostalom, bilo kojim žanrom ili podžanrom punk-rocka, i rocka uopšte Rancid da se bave, oni mu daju sebi svojstven pečat, koji je nepretenciozno šar­m­antan i muzički itekako potkovan (čudna je obuća taj Dr.)
"L.A. River" furiozna punk-rockačina sa raznim "plesnim" posvetama i najnadrkanijim basom koji sam čuo do sad (a da nije Lemmy-ev), briljantna "honky-tonk" punk-rockčina "Skull City" i osvežavajuće "Let The Dominoes Fall" i "Lulu" su krune ovog albuma. Tre­ba pomenuti i ogoljenu akustičnu "Civilian Ways" koja spremno ukazuje na bonus CD.
Bonus CD je priča za sebe. Dvanaest akustičnih pesama, jedanaest koje postoje u ele­ktričnim verzijama na albumu + jedna nova "Outgunned". Country, blue-grass, akustični reggae, prava texas razvlačenja u izgovoru pomešana sa engleskim akcentom, zabavi nema kraja i nema čega nema, ovo su Rancid u životnoj formi. Kako domine i ne bi pale pod ovakvim naletom?
"This is the place where everyone can belong" otpevaše oni...
Album godine, pomenuh li to?
David Vartabedijan