NEW YORK DOLLS
'Cause I Sez So
Roadrunner/Mercury Records, 2009.
Ocena:
Todd Rundgren se uhvatio u koštac sa jednim vrlo nezahval­nim poslom. Pre trideset i šest godina uradio je produkciju (?) na debi albumu njujorških lutaka. Danas, trideset i šest godi­na kasnije uradio je produkciju njihovog četvrtog studijskog al­buma. Produktivnost im i nije jača strana, ali ne treba ni zaboraviti da jedno 30-ak godi­na nisu ni svirali, iz nekih opravdanih razloga, a to smrt pojedinih članova svakako jeste. Prošli album povratničke postave je bio divan, odličan, briljantan u maniru tradicionalnih lutaka sa sve raspojasanom stones strukturom pesama. Da, takav je bio prošli album, objavljen pre tri godine. Novi album "'Cause I Sez So", nema dodirnih tačaka sa malo­pre pomenutom pločom osim ekipe koja ga je stvorila.
Naslovna numera kojom njujorške lutke otvaraju album i nije hrđava. To je ono što se i očekivalo, to je taj malopre pomenuti "divljiji Stones vajb". Dobar rif, Johansen i to David ležerno briljantan. Sylvain Sylvain i Steve Conte prljaju i dalje svojim gitarama akorde koji rock'n'roll znače, dok fantastični Sami Yaffa i Brian Delaney delju ritam kao sekirom. Čvrst, glasan i zezatorski jasan rock'n'roll.
Sledeća pesma "Muddy Bones" se naleže na naslovnu, ali već je tu vidljiv manjak da­ha kojim se može prouzrokovati neka ozbilj­nija tinejdžersko-adolescentska igranka.
Čuje se da Johansen više nema snage da skače okolo, te da je "majmunski ritam" st­var koja će nam nedostajati, baš kao i nje­mu ne tako davno preminuli originalni basi­sta Arthur Kane.
Od treće "Better Than" pa sve do dvanaeste pesme "Exorcism Of Despair" (blagi poma­lo šizofreni oporavak tempa) NY Dolls tugu­ju, a to nije stanje na koje su nas navikli. "Temptation To Exist" je pesma u kojoj pro­ve­java duh (šta bi Dylan Dog rekao na to?) i atmosfera koju Nick Cave voli da pravi. Drama koju je Johansen napravio u "Drowning" sve zajedno sa gitarama u krešendu i odlična blues oda "Ridicilous" jesu pesme koje mogu ostati u lepom sećanju, ali gde su tu NYD. A, šta tek reći za najveću izdaju ikada čutu, što reggae verzija pesme (šta pesme himne u originalu) "Trash" svakako jeste. Joj.
Iako je produkcija albuma fascinantna, iako su bas pasaži izvanredni iako je sve na mestu i iako su to u biti dobre pesme, sa žalošću mogu da kažem da to nije zvuk benda čiji sam album sa nestrpljenjem čekao.
A možda da ja omatorim još malo...
David Vartabedijan
NYD photo by Sam Manaerts