FREAKSHOW
Freakshow
Retrospect Records, 2009.
Ocena:
Freakshow je još jedan u nizu bendova/projekata nekada vrlo značajnih aktera glam/sleazy/heavyrock scene sa neophod­nom svežom krvi.
Iskusna trojka: Jeff LaBar (gitara, ex-Cinderella), Frankie Ba­nali (bubanj, ex-Quiet Riot, W.A.S.P.) i Tony Franklin (bas, ex-Firm, Blue Murder) regru­tovala je pevača i gitaristu nedovoljno poznatih Miss Crazy, Markus Allen Cristophera i krenula u novu muzičku pustolovinu zvanu Freakshow.
Uvodna pesma "Welcome To the Freakshow" iz svog za aktere neuobičajenog down-tunninga ulazi u standardan heavyrock svet. Ah, da i pritom po melodiji vuče na mnogo izvikanije (ne znači i bolje) Velvet Revolver. Ništa novo i ništa mudro, ali isku­stvo se čuje iz svakog odsviranog tona, a za pohvalu je i obu­zdavanje gospodina Banalia u lupanju prelaza. Allenov vokal je itekako snažan, dovoljno napukao, dovoljno sleazy da opravda njegov imidž (šta će tu corpse paint?) i dovoljno upečatljiv da može da se izbori sa pasažima koje LaBar i dalje efektno ispa­ljuje. Na albumu nema odustajanja od granitnog gruvanja, što se najbolje čuje u "You Who Wins" i "Ripper", ali isto tako celoj "nakaznoj" priči nedostaje jedan, možda čak i namenski hit. Tom postulatu je najbliža pesma "Everyone", koja sasvim ugodno klizi u ušesa i ne da se tako lako izbaciti iz glave. Opet, to je samo jedna pesma, što je za aktere ove priče i muzičare njihovog iskustva vrlo malo. No, svejedno čuje se da je ploča urađena sa uži­vanjem i sa željom da se dobri duh arena-rocka zadrži u životu na sasvim solidan (pes­mama) i muzički superioran način.
I taj kompaktan, čvrst i ne brži od života tempo se razbija u samo tri numere: "It's Really Over" koja predstavlja još jedno podsećanje na legendarni Led Zeppelin rif za "Kash­mir" (ali masnije, što je i razumljivo s obzirom na godinu, jelte?), boogieranoj "Looking Back At Me" i zaključnoj akustično-baladerskoj "Mistaken".
Ova skupina "nakaza" evidentno ne može da snimi loš album, ali za neki veći domet mi­slim da se treba posavetovati sa bivšim saborcima ili ne daj bože sa Desmond Child­om. Sedi! Dobar 3.
David Vartabedijan