CIRKUS
Let The Madness Begin
Cirkusmusic Records, 2009.
Ocena:
Nakon tri objavljena EP-a i jednog komiplacijskog albuma sastavljenog od pesama sa EP-eva, Švedski kvartet Cirkus je rešio da obraduje vaskoliki auditorijum sa prvim pravim albumom pompezno nazvanim "Let The Madness Begin". Press ili marketinška služba benda je išla toliko daleko da je u biografiji briloženoj uz CD napomenula da Cirkus poseduju, oštrinu, zvuk i imidž bendova kao što su Motley Crue i Aerosmith, a da su tu i brzi rifovi i tekstovi koji govore o istim stvarima kao i pesme njihovih uzora. To potonje je jedino tačno. Sve ostalo je gnusna marketinška laž.
"Let The Madness Begin" počinje istoimenim uvodom u kome vas glas poziva u Cirkusku šatru koja vam nudi neverovatnu zabavu. Da, baš neverovatnu. Odavno nisam čuo bend koji je toliko "neverovatan" i koji posle četiri godine objavljivanja pesama i dalje zvuči kao prosečan demo bend. "Trashy" prva prava pesma na albumu je izabrana za singl. Zašto? Na to pitanje nema odgovora. Niti je rif brz i upečatljiv, niti je refren bog zna šta, niti je zvuk benda impresivan. Sve u svemu jedan veliki promašaj, koji ni glavni mixer albuma legendardni Chris Tsangarides nije uspeo da popravi. Cirkus se valjaju u mulju piljevine prosute oko šatre. Iz tog mulja je teško ustati i otići na veliku scenu. Tu čak ni preostalih sedam pesama ne pomažu. Jedna od njih je inače obrada T.Rex hita "Get It On", koja je u Cirkuskom tretmanu doživela debakl. Odavno ne čuh da neko toliko može da uništi dobru pesmu, ne ne... kolika je tu količina kilavosti...
Ako ima ikakvih reči o svetlim tačkama ovog albuma, onda je to samo zasluga pevača Roux'd-a koji svojom pomalo isforsiranom interpretacijom pokušava da udahne makar bilo kakav prepozna­tljivi zvuk Cirkuskim tonovima.
Gitarista Snetan (jedan od producena­ta albuma zajedno sa bubnjarem Ric-om) sasvim nepotrebno demonstrira poznavanje gitarske pirotehnike u pes­mama kojima to po strukturi ne treba. Takođe njegovo učešće u produkciji je celokupnu zvučnu sliku svelo na glorifikaciju njegovog instrumenta, a onda je verovatno bubnjar u nočnoj smeni dizao gore svoje činele i došlo se do ničega. Baš ničega, jer pesme same po sebi poprilično guše i imaju praznog hoda i to podosta. Memorija se­ćanja mi govori da Crue i Smith nemaju takve kompozicije. Dobro s druge strane ovo je Cirkusima debi, te će možda otkloniti svoje neznanje na budućim albumima i priči celoj priči s malo manje arogancije i veličanja sebe.
To jedino polazi za rukom Gene Simmons-u, čoveku koji je pravi Cirkus.
Zavesa se digla ovim albumom, ali je ludilo definitivno izostalo...
David Vartabedijan