METALLICA
Death Magnetic
Vertigo, 2008.
Ocena:
Hm, da Metallica je do sada (ko je rekao dosada?) snimila sve što je mogla... i šta sad? Konto na računu im je i dalje po­zamašan čak i posle "propasti" sa "St. Anger". Očigledno im je dugo trebalo da smisle sledeći potez, koji bi generalno trebalo da zadovolji sve poštovaoce njihove muzike. Vidi se da su dosta razmišljali o tome da ne uvrede nikoga i rezultat toga je "Death Magnetic", album koji su generalno morali da objave nakon čuvenog "Black" albuma. Tada bi to savršeno radilo, danas deluje kao proračunato, mada dobro izvlačenje iz ideje o sopstvenoj svemoći.
"That Was Just Your Life", sam naziv numere koja otvara album, donosi i pitanje o prei­spitivanju sopstvene karijere. Šta je bio njihov život i ne slučajno prva od osam pesama sedmominutnog trajanja, počinje otkucajima srca i rifom koji je pokraden od sebe samih. Dobro, to je bio njihov život i to je ono na šta će se oni oslanjati i u buduđnosti. Thrash metal. Da, upravo to thrash metal, kome je ingeniozni producent Rick Rubin ostavio prljavštinu i udahnuo neophodna muda, da bi krdo slonova moglo da raskrči put pred sobom. Metallica je ubedljiva, a takva odavno nije bila. "The End Of The Line" nas­tavlja kanonadu, koju samo ova četvorka može da ponudi, iako se i dalje čini da prepi­suju sopstveno nasleđe. Uopšte taj utisak ostaje tokom slušanja celokupnog mate­rijala, da ne pominjem refren u aktuelnom singlu "The Day That Never Comes", pesmi koja se krajnje nelogično završava.
Metallica je ostala dosledna sebi, kanonade, menjanje ritmova, rafali, prodoran glas najljućeg kauboja od Clint Eastwooda naovamo, mahnito dobošarenje Ulricha, komple­ksnost koju je doneo Trujillo i konačno pušten sa lanca (možda i previše) Hammett, koji želi da se opet svima dokaže, (kao ništa više od prosečnog gitariste, ali jbg... on svira u Metallici, mada je odsvirao takav prigušeni demf u "The End... " da je to za smrzavanje). Sve je na svom mestu, sve je Rick Rubin skockao na pravi način, ali na jednu stvar nije mogao da utiče a to je dužina kompozicija. Metallica je opet napravila kompromis, dala je plebsu zvuk koji želi čuti, dala je brzinu ukrštenu sa snagom, dala je opet par mo­menata za pamćenje... ali je u svom ego-tripu veličine opet zaboravila na PESME. Koliko me pamćenje služi, pesme služe da bi ih neko zapamtio i s radošću, setom, tugom i ko zna kakvim sve stanjima dozivao u sećanje, pa čak i pevao... e to se ne može raditi sa numerama koje se nalaze na albumu "Death Magnetic", makar meni to nije uspelo, mo­žda nekom zagriženijem i uspe...
"Death Magnetic", deset pesama (od kojih je jedna desetominutni instrumental "Suicide & Redmption"), sa jednom glupošću nazvanom "The Unforgiven III" (a uskoro i Rocky 7) ipak nudi zvuk Metallice koji smo nekada voleli, pesme će doći vremenom... ima nade za ovu momčad, sve dok umeju da napišu nešto kao "The Judas Kiss" (šta je to posve­ta omiljenim bendovima? HM! Da!). Ma i nije loša ploča, samo je nezgodno kada se očekuje bomba...