MOTLEY CRUE
Saints Of Los Angeles
Eleven Seven Music, 2008.
Ocena:
Dosta, baš dosta vremena je prošlo od kada su Motley Crue bili ovako dobro raspoloženi. Očigledno svesni svog statusa, pogotovo posle uvrštenja u "R'n'R Hall Of Fame" i dobijanje svoje zvezde, četiri različita lika, baš kao i egoa su rešili da naprave ono što najbolje znaju: muziku za žurku. Dvanaest pesama (+ intro) ne prelaze 44 minuta muzike, što je za vreme današnje tačna granica ljudske percepcije nekog al­buma.
Tmurni uvod idealno nazvan "LAMF" (od čega li je ovo MF?), pomalo apokaliptično uvodi u izvanredno raspevanu "Face Down In The Dirt", koja navodi sve poroke kojima su čla­novi Crue-a itekako (bili) skloni. Melodije, mostovi se idealno lepe i pretapaju jedni u druge, idealno idući iznad dobro poznate lepršave svirke, čijoj kanonadi i dalje najviše doprinosi nezustavljivi i za igru raspoložen Tommy Lee. Sve je to upakovano u odličnu produkciju James Michaela (Sixx-ovog dugogodišnjeg muzičkog partnera i pevača u Sixx A. M.), sa dovoljno pametnim pritiskom na gumbiće da celom albumu da itekako važnu dozu današnjice. Jedan od največih lajavaca R'n'R -a (nakon David Lee Roth-a) je svoj "bebeći" glas doveo do savršenstva, dok Mick Mars iz grubih hard rifova impresiv­no prelazi u pomalo funky deonice, koje same po sebi potpaljuju dobro raspoloženje, i na sve to izuzetno tretira svoj tremolo (vibrator?) bar, kada god oseti potrebu za naglaša­vanjem gitarske dramataike. A Sikki Nixx, ne brže od života, ali uvek tačno i ritmički ite­kako jasno, uostalom čovek je sebi sredio život tako da svira najmanje što mora, a da sve to zvuči itekako dobro.
Prvi singl sa ovog albuma naslovna "Saints of Los Angeles" je sam po sebi dao idealan uvid u ovaj album. Crue su nakon skoro dve decenije i samo sebi znanih muzičkih eks­perimenata, došli opet na formulu "sleaze-pop" pesme, koju niko od njih ne može bolje da napravi. Željni i dalje dokazivanja svoje R'n'R pošasti Crue i dalje isporučuju zabav­ne pesme kao što su "Motherfucker Of the Year", "Just Another Psycho" i briljantnu pe­smu "Chicks=Trouble" koju bi neki bezmudi bend pretvorio u baladu. A, balade, ma ka­kve balade, neka se drugi igraju tužibaba, uostalom Motley Crue u poslednjoj pesmi br­zalici na albumu "Goin' Out Swingin'", u gang-vokalima pevaju "You Can't Stop Us" i ni­šta nije tačnije od toga... ovaj bend je neuništiv.
"Saints Of Los Angeles" je album koji nema ni trenutak praznog hoda, album kome je dosada strana reč, album koji za primarni primarni cilj ima dobru zabavu i to je ono što Motley Crue umeju da postignu sa lakoćom koju može da da samo banda iz L.A.
P.S. Rang lista ide ovako: 1. "Too Fast For Love", 2. "Shout At The Devil", 3. "Dr. Feel­good" (i pored odvratnih "Without You" i "Time For Change"), 4. "Saints Of Los Angeles" 5. "Girls, Girls, Girls". Toliko, "White Trash Circus" negokako!