JUDAS PRIEST
Nostradamus
Sony Music, 2008.
Ocena:
Konceptualni album. Dupli. 104 minuta muzike. Priča o sred­njevekovnom Francuskom proroku. Devet dramskih uvoda u preostalih petnaest pesama. Judas Priest su bez ikakve su­mnje poludeli, i to pod stare dane. Čak je i Glenn Tipton iz­javio da nisu oni izabrali tu temu, već da je Nostradamus izabrao njih (opa, nije li taj prorok poodavno umrtvljen?). Pomeranje sopstvenih percepcija sa trostrukom pločom, dvostrukim CD-om i ko zna kakvim box-setovima. Baš lepo zbog njih i finansijskog nov­ca koji će zgrnuti, ali šta "Nostradamus" danas nudi a da to do sada nismo na svojoj koži osetili? Album počinje vrlo dobrim uvodnim instrumentalom "Dawn Of Creation", koji ulazi u "Prophecy" i tu već nastaje vrlo veliki problem. Judas Priest su usporili. Cvrc. Fali "rifaža", fali "ludi" Halford, Hill i Travis ionako sviraju šta se od njih traži. Ovaj Judas Priest više liči na Black Sabbath. Tema i jeste takva, ali nikako ne mogu da se otmem utisku da su JP bezrazložno povukli ručnu ili im je menjač ostao na drugoj brzini. Jeste, "Nostradamus" teče, valja se, što je valjda i poenta konceptualnog albuma, numere se vrlo lepo prelivaju jedna u drugu, standardne Tipton/Downing harmonije su tu doduše itekako podržane silom klavijatura koje samo razvodnjavaju zvuk največeg HM benda ikada. Sve je to dobro upakovano, sve je zanatski prefinjeno, Robert je i dalje briljantan, sugestivan i sasvim sigurno uz Dia najbolji pevač u žanru, ali bre... "Nostradamus" ne nosi vatru koja se očekuje od Judinog sveštenika.
Album protiče i uz sasvim malo "iznenađenja" (odličan barokni intro "Sands Of Time"), prizivajući dosadu dolazi do možda dve najbolje pesme na albumu, balade (opa bato!) "New beginnings" i naslovne "Nostradamus", jedne junačke JP numere. Ovakav prorok više leži Iron Maidenu ili Savatageu, nego ljudima koji su podarili svetu minimum četiri izuzetna albuma. Možda sam opet, lično zaljubljen u stari Priest i ne volim kada se neke stvari menjaju (tu je poen za njih jer nisu hteli da igraju na sigurno a sa moje strane je to valjda zadrtost, jel'?) ali ovo nisu CD-ovi koji se mogu lako svariti, pogotovo kada se pogleda dosadašnji opus ove britanske gospode.
Profesionalno do maksimuma i maksimalno dosadno, i na moju veliku žalost ni jednog rifa da se čovek pošteno naježi, ali kada sam preživeo "Turbo" i "Ram It Down", vreme­nom ću se valjda naviknuti i na Nostradamusove priče... uostalom nije još pravo vreme za kraj sveta. Judo izdajice!