WHITESNAKE
Good To Be Bad
SPV, 2008.
Ocena:
Znam mnogo ljudi, uključujući i sebe koji su s jedne strane s nestrpljenjem a opet i sa zebnjom očekivali novi Whitesnake album. Razloga za to je bilo nekoliko, iako koncertno i dalje eksplozivni i u vrlo dobroj formi, četiri poslednje (do ovog alb­uma) studijske pesme koje se nalaze kao bonus na poslednjem živom albumu su bile daleko od davno zacrtanih standarda, koji su ipak da se ne lažemo još 1991. godine bili prilično uzdrmani. Međutim i na svu sreću očigledno čovek u najboljim godinama i sas­vim rasterećen svih bremena, gospodin David Coverdale je uspeo da napravi ne dobru, nego odličnu ploču.
"Good To Be Bad" se prvenstveno idejno (da ne kažem da ima nekih kopiranja samog sebe) oslanja na najuspešniju Whitesnake ploču a to je "1987", s tom razlikom što je ceo zvuk danas mnogo manje "metaliziran" i više okrenut bazičnom hard-rock-bluesu. Takođe, Coverdale odavno nije imao, kao što je sada slučaj, bend na okupu (doduše i ova postava je makar delimično promenjena, ali za D.C. standarde već dugo traje) i to se itekako čuje. Izvanaredna svirka ljudi koji se očigledno izuzetno dobro poznaju i znaju kako da ispune ogromni zvučni zid koji Whitesnake danas nudi. Toliko, pune, masne kompaktne svirke odavno nisam čuo, a sve je to začinjeno izvanrednim Coverdaleom koji je vrištanje na svu sreću ostavio nekim mlađima koji time hoće da mere dužinu svoje zmijurine, a samog sebe je postavio tamo gde je i trebao da bude oduvek: baja koji peva iz stomaka, bre! Ustalom od prve "The Best Years", kanonada kreće: Reb Reach i Doug Aldritch se briljantno nadopunjuju u gitarskim pasažima nimalo se ne utrkujući međusobno, Drury, zvukom svojih klavijatura daje neodoljive "tepihe" koji ostaju dovoljno upečatljivi ispod površine kojom vlada suverena izvanredno izbaždarena ritam sekcija i D.C. (backseat man, midnight lover, šta još ne) kao vođa parade. Tri predaha su dozvoljena, prvi nažalost mnogo predvidljiv uz tipičnu Snake mid-tempo budaladu"All I Want All I Need", drugi manje irintantan sa "Summer Rain" i treći epski dobar sa zaključnom "Till The End Of Time". Ostatak materijala je briljantan i pokazuje kako hard-rock, rock, heavy metal ili kako ko već hoće može da bude i dalje vitalan. Iako na "Good To be Bad", ne postoji pesma ispod čet'r' minuta (što je po meni preduslov za dosadu), ovde sve funkcioniše u najboljem redu, ne postoji ni "D" od dosade, ritam pumpa sve vreme. I da bi D.C. ostao dosledan sebi, reč "Love" je upotrebljena tri puta u naslovima pesama, "Need" svega dva puta, ali ima i "Want"-ova, tako da je sve na broju, samo je sada sve manje "macho" a sve više iskusno, mada su i dalje neke rime neoprostive.
Ma, iako je neoprostivo, to je ipak D.C., a "Good To Be Bad" je dobra ploča i drago mi je zbog toga. Da, ja volim Whitesnake.