METALLICA, MACHINE HEAD, GOJIRA
Ušće
Beograd, 08.05.2012.
Osam godina je prošlo od kada je Metallica prvi put svirala u Beogradu i to na stadionu drugog najtrofejnijeg fuzbalskog kluba iz nekadašnje Jugoslavije a današnje Srbije. Moja lična & personalna računica je još užasnija, tačno četvrt veka od kada sam ih prvo put gledao & slušao na "Monsters Of Rock" (29.08.1987) festivalu u gradu sudskih procesa Nirnbergu. Između tog prvog i ovog poslednjeg nastupa umetlo se tu još sedam prisustva njihovim po tradiciji poštenim koncertima od kojih ipak izdvajam nastup od 09. Juna 1993. godine iz Budimpešte (predgrupe: The Cult i Megadeth), kao i koncert na "Big 4" turneji 2010. godine iz Sofije. Postavlja se pitanje: kako posle svega toga vrednovati ovaj nastup na Ušću u godini kada Metallica slavi punoletsvo (po američkim standardima) od objavljivanja njihovo najuspešnijeg "Black Albuma" i to pred preko 30.000 svedoka?
No, da krenem redom. Zahvaljujući ničim izazvanim zavrzlamama oko akreditacija nastup Gojire sam propustio. Nešto i ne žalim zbog toga jer sam ipak više tradicionalista po zvuku a novi heroji ekstremnih pravaca mi nisu nimalo bliski. Machine Head sam želeo odlsušati & odgledati pot trećI put u životu. Možda i nisam morao. Iskreno nisam upoznat sa njihova poslednja dva albuma I s obzirom da preferiram prva dva bio sam razočaran što izborom pesama što tonom (nikako svirkom) koje je dolazio iz poprilično škripavog & još uvek slabog ozvučenja. Očigledno je bilo potrebno štedeti reglere mastera za nastup Master(s)a Heavy Metala.
Oko 21.15h uz već poznati insert iz jednog od najboljih vestern filomova ikada, što "Dobar, loš, zao" zasigurno jeste i ultraprepoznatljivu muziku Enia Morikeonea, kvartet iz San Franciska je kročio na binu. Opšte odobravanje publike se podrazumeva. Rafalna paljba je bila nemilosrdna: "Hit The Lights". Nema tu šale, baš kao ni sa ozvučenjem kojeje proradilo u svoj svojoj snazi I kao takvo je svima koji su se nalazili u fan pitu a imali problem sa kamenom u bubregu rešilo isti. Trebalo je to izdržati a i pronaći mesto gde je zvuk dobar, što je sasvim sigurno problem s kojim se Metallica ove večeri suočila. Međutim to kao da nije smetalo posetiocima, (od kojih su neki sasvim sigurno po prvi put na koncertu ovog benda ) I oni su gromoglasno podržali pesme kao što su "Master Of Puppets", "Battery" (u toku koje je grimasa Ulrich Larsa bila u stilu: "Što ovo ne snimismo sporije?" i druge koje su prethodile ponovnoj promociji "crnog" albuma. Mogu da razumem zadovoljstvo publike što prisustvuje koncertu benda koji treba videti uživo itekako, ali ne mogu da razumem bend koji se ni jednog trenutka (o trkačkoj spretnosti te promeni pozicija na bini ne treba pričati) ne odmiče od po meni odrađivanja posla. Jeste ovo njima drugi koncert na tek započetoj turneji samim tim i sasvim dobra prilika da se isproba uvežbanost pred razdraganim horom ali nekako je sve bilo onako podcenjivački, što ni očigledno "raspoloženi i opet rođeni thrasher" sudeći po prsluku s prišivačima James Hetfield nije mogao da popravi.
Uprkos takvom mom utisku, publika se izuzetno zabavljala te je zdušno pozdravila početne kadrove s video bima na kojima se jasno videla jagma I studijski rad koji je prethodio objavljivanju već pomenutog "Crnog" albuma. "The Struggle Within" je bila prva pesma predstavljena s te ploče. Nekako je i logično bilo da krenu "otpozadi" ne bi li došli do njihove napoznatije pesme. Dok se to nije dogodilo "odijens" se sasvim dobro provodio uz one znane hitove a takvih ima I da svetleli su mobiteli na "Nothing Else Matters", turobna je bila "Wherever I May Roam", "The Unforgiven" je opet izazvala publiku da podari horski efekat dragom bendu, meni draga "Holier Than Thou" je protutnjala da bi snagatorska "Sad But True" pripremila publiku za delirijum. Malo pirotehnike je bilo dovoljno pri ulasku benda u "Enter Sandman" da zavlada kolektivna histerija I odmah posle te pesme Hetfield se zahvalio publici na dobrom prijemu te je bend je otišao s bine.
No veliki su to Masteri, I bis je sasvim prirodna pojava, ne pušta Metallica da se ode kućI sa njihovog koncerta a da se isti ne protegne na minimum dva sata. S jednom od meni najdražih pesama iz "post-black" faze a to je "Fuel" Metaličari otvoriše bis. Malo vatrometa pa "One" s sve laserima preko bine i sasvim očekivani kraj uz još jednu pesmu s debi albuma "Kill 'Em All". Koja bi druga bila nego nezvanična himna benda "Seek & Destroy". To je bilo to, Metallica je bila korektna i ništa više od toga, a ne sumnjam da je svima onima koji su sada skinuli "Metallica junfer" ovaj koncert jedan od najboljih ako ne i najbolji u životu. Ja na žalost ne spadam u tu grupu. Uprkos tome Metallica je moj dobar drugar još od izlaska debi albuma, što beše daleke 1983. godine, a dobrom drugaru se uvek da oprostiti i poneki gaf.
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan