BARF - Beogradski Autorski Rock Festival
Sala Amerikana, Dom omladine
Beograd, 12-13.12.2011.
U organizaciji udružnja rock muzičara Srbije, dogodio se i prvi "Beogradski Autorski Rock Festival" ili skraćeno BARF. Ideja je bila, dobra, daj da se izaberu tri benda kojima će nagrada nešto značiti i daj da se to i malo medijski progura, da ne bi ribice, podovi i ostali i dalje promovisali svoju muziku kao "urbani rock i slično". I rekoh, ideja beše dobra, samo to. Bih izabran u žiri (+ još četrnaest ljudi) koji je od šezdesetak prijavljenih bendova u prvom krugu za relativno kratko vreme morao da odabere deset (+ jedan izabran od strane publike putem f-buka) koji će se takmičiti za glavne nagrade. Deliše se bodovi onako evrovizijski, te se sve to zbrajalo i došlo se do tih deset takmičarskih bendova. Prosek mi je i dobar, od jedanaest što sviraše na festivalu, ja sam glasao za četiri, dovoljno. Još mi se ukazala prilika i da okačim moje grafike u "izložbeni foaje" festivala. Ajde de, nije bilo na odmet. Nezgodno je bilo to što sam morao da slušam sve bendove koji su prodefilovali u toku te dve večeri, a nisam bio tu po službenoj dužnosti.
Ako je iko očekivao krelativni, pardon kreativni pomak to nije mogao da očekuje, toga ni u svetu nema odavno. Poslednje što pamtim su System Of A Down, a na Balkanu Let 3, pre toga behu Buldožer. Međutim postojala je Nada (jer ona umire poslednja) da će neka skupina sebe predstaviti kao bend (dakle muzika + vizuelni identitet + nastup), e cvrc, to su svega dva benda uradila, a ostatak je koristio prepoznatljiv srpski-balkanski princip: "hm, u ovome sam došao od kuće, što bih se presvlačio i gibao po bini, ionako moram da gledam u vrat gitare/basa/klavijatura da bih vid'o šta sviram".
I tu je glavni problem. Mi profesionalce generalno ne­mamo! Tačka, znak uzvika! Ovde ne postoji kompak­tan bend, koji zna šta hoće da svira, kako to da uve­ž­ba i šta s tim da uradi. U to (izuzev dva benda na fes­tivalu) se uklopio i krajnje socijalistički načina vođe­nja festivala preuzet sa Mesama, te je sve ostalo u debeloj sferi amaterizma. Ako bih od svih jedanaest bendova takmičarskih morao da izaberem neke koje ću u budućnosti i pogledati to mogu biti Filthy Cath­ouse (zvuk glasan, živahan nastup i jasna scenska pojava), ženske Fandango (III nagrada, domaće Do­nnas uspešno spajaju pop formulu sa punky ele­me­n­tima), Tobija (II nagrada, treba ukomponovati mu­zičko-scensku celinu) i najmlađe Inpuls (potrebno je preći još puno kilometara i nadgraditi bazičnu ideju). Od ostalih bendova jedino znam da nikada više neću otići u prostor gde sviraju Rok bulevar i Sky Wings. Tu su i Cotton Pickers koji su oči­gledno zalutali na ovaj festival i svoju gažu treba da traže kao bend pri moto i blues skupovima. Na tim mestima još uvek veruju da se blues svira na taj način. Ako je iko čuo za Jay Gordon-a, Walter Trout-a ili Eric Sardinas-a onda to nisu ovi "momci".
Žiri je za pobednike odabrao Marienfeld, bend koji svira industrial metal (nimalo inven­tivno, uostalom SVI bendovi su takvi, samo je pitanje kome to stoji) i peva na slovačkom jeziku. Da, to jeste baš autorski pečat, mislim na slovački jezik i nemam ništa protiv toga, ali iskreno ne vidim kako taj izraz može da izazove opšte dopadanje publike kroz neko vreme, a to beše poenta. Možda i ne?
Uglavnom, osim scene i ozvučenja koji su bili na visini zadatka + po mom mišljenju čitava dva benda, sve ostalo je mirisalo na katastrofu, koju nisu mogli da izvuku ni nas­tupi revijalnih bendova od kojih po običaju behu najbolji najstariji, što će reći Karizma i Generacija 5, a i njih je videlo i čulo dabome strašno malo da ne kažem preko nekoliko posetilaca.
Ostaje problem publike, koja je kao luda glasala putem dnevne duševne hrane f-buka, ali se nije pojavila na mestu dešavanja. I to će tako ostati, menjanja tu nema. Da bi se ljudi privukli (i uz cenu karte enormno jeftinu, beše svega 200rsd po večeri) treba ponu­diti jasnu koncepciju i makar polovični spe'takl. Na BARF-u ničega nije bilo a i pitanje je hoće li istog takmičenja biti i sledeće godine. Ovakvo nije potrebno. Uostalom svi zna­mo da ovde nikoga i ne interesuje neko novi bend, te da je većina "rok hitova" koje "svi poznaju" nastala najkasnije sredinom devedesetih godina. Ma svi će i dalje jedva čekati da čuju neki "tribute to..." i obrade svih znanih domaćih i stranih pesama u očajnim iz­vedbama bez imalo žara i shvatanja poente toga šta se svira. Mešano meso je ovde na snazi a ne autorski rad... a vidim i da se URMUS po završtku festivala pretrgao da po­gura nagrađene bendove... debakl, da.
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan