JUDAS PRIEST, MOTORHEAD, SAXON
Pavello Olímpic De Badalona
Barcelona, 02.08.2011.
Jedan od najjačih paketa Heavy Metal/Hard Rock muzi­ke, kakav je zaista bila retkost videti i u zenitu njihovog delovanja (lično ne znam za takav slučaj), od čega je prošlo tridesetak godina(!), privukao je pozamašan broj posetilaca, odnosno sala dvorane Olimpic De Badalona je izgledela maksimalno popunjeno. Nije ni čudo, jer ovako sastavljen skup izvođača, je sigurno mnogim sta­ri­jim poštovaocima ovog zvuka, mogao da predstavlja koncert iz snova, dok bi za mlađu publiku ovo mogao da bude koncert vremeplova. Dakle: "Welcome to 1984" - re­cimo. Izuzetno uticajna i velika imena britanskog Hea­vy Metala na istom mestu, vešto skupljena od strane organizatora samo za četvorodnevnu ekskluzivnu turneju po Španiji, koliko god budila pozitivna očekivanja i "nostalgiju", mogla su da probude i dozu skepticizma. Vreme "zla­tnih" osamdesetih je odavno i nepovratno prošlo, dok danas, već prilično vremešni Sa­xon, Motorhead i Judas Priest, još uvek pokušavaju da odole zubu vremena. Sa kolikim uspehom, relativno je pitanje, no, idemo redom...
Već na samom ulazu, raspoloženje je obećavalo a prilično ra­zuzdana publika se potrudila da napravi redove po sistemu dva po dva! Sve se može kad se hoće. Eh, kad bi i kod nas to još bilo moguće,ali... Po ulasku u halu sledi komplikacija sa dobijanjem željenog pića, pa se treba potruditi-stajati u redo­vi­ma na dva štanda, prvo za kupon a potom i za željenu tekućinu. Svakako, tu je i prilično skup štand sa oficijalnom robom izvo­đača, pa ko voli nek' izvoli. Znak zabrane konzumiranja nikotina na vratima mi je umalo pokvario raspoloženje ali poveden po­našanjem velikog broja nesavesnih konzumenata duvana, br­zo sam se prilagodio opuštenom upražnjavanju loših navika. Vreme do početka predstave provedoh obilazeći koncertni pro­s­tor i slušanju poslednjih tonskih provera binskih tehničara.
U 19:30 uz uvod sa trake i "Ha­mmer Of The Gods" sa aktu­el­nog albuma Call To Arms, kre­nula je prva od "legendi" Saxon. Svaki put kada sam bio u prilici da ih gledam uživo, njihov nastup je bio samo potvrda visokog kvaliteta i potpune predanosti poslu ko­jim se bave. Tako je bilo i ovaj put. Na opšte oduše­vlje­nje, sledila je gromoglasna "Heavy Metal Thunder", te ne tako često izvođena "Never Surrender". Izuzetno ra­spoložena katalonska publika zaista se potrudila da što je moguće više pokaže svoju naklonost. Bend je nasta­vio sa novom Hard Rockerskom "Chasing The Bullet" a brza "Motorcylce Man" je samo još više dolila ulje na va­tru. Još jedna sa novog albuma - "Back in '79" beše sle­deća, tekstualno/muzički umnogome podsećajući na le­gendarnu (večeras izostavljenu?!) "Denim And Lea­ther". U "Demon Sweeny Todd", bubnjar Nigel Glockler je počastio publiku dvominut­nom ali vrlo kavalitetnom i efeknom solo tačkom. Ceo bend zvuči bolje nego u naj­uspe­šnijem periodu karjere, što je bez obzira na muzičke žanrove, a sa velikim obzirom na prosek godinea muzičara, vrlo retka pojava. Naslovna numera novog albuma "Call To Arms" i neizbežna "Crusader" smišljeno spuštaju tempo svirke (nikako i atmosferu) uvo­deći nastup u finiš. Kratko potpaljivanje publike od strane basiste Nibbs Cartera na koji se nadovezuje moćna "Strong Arm Of The Law", i publika ponovo skače kao da je tek početak. Ovacije i huk, dok svetlom obasjani pevač Biff Byford i gitarista Paul Quinn stoje na ivici bine i uz delirijum kreće "Princess Of The Night". Drugi gitarista Doug Sca­rrat dobija svoj minut "masiranja letve" koji stapa u kao šlag na tortu ostavljenu "Wheels Of Steel". Kratko ali opako. Po završetku šezdesetominutnog seta i frenetične povike Saxon-Saxon-Saxon... bend se rastaje od publike, najavivši skoro ponovno viđanje.
Polučasovna pauza beše prilika za posetu toaletu, gde se bez obzira na adrenalin zna red! Svi su opušteni i energični ali zbog toga niko ne ispašta, čak je i ženama u nuždi na opšte oduševljenje dozvoljen ulaz u muški WC. U ponovnom obilasku objekta, na ste­peništu zatičem dva mladića u konzumiranju "crtica praškastog sustava". Teška komo­cija. Beše vreme za povratak u salu, gde se na bini već nalazila ogromna zastava sa jednim od novijih logoa Motorheada.
U 21:00 uz "Good evning Barcelona! We are Motorhead, and we play Rock 'N' Roll!", kreće razvaljujuća "Iron Fist". Da, da, razvaljujuća, ali ne i ovaj put... Sve je krenulo ne­kako klimavo i sporije nego što je uobičajeno. Ni naredna "Stay Clean" nije zvučala ube­dljivije. Zvuk dovoljno glasan, mada ne onako kako je to slučaj na Motorhead nastu­pima, ali ne verujem da bi i glasnoća uspela da doprinese ubedljivosti, što ponekad u nekim situacijama zna da potpomogne. Singl "Get Back In Line" (inače prilično neu­bed­ljiv) sa poslednjeg "The World Is Yours" albuma, nije doprineo boljem utisku što se moglo zaključiti i slabijom reakcijom publike a na takođe kilavo izvedenoj "Metropolis", krenuli su i sitniji tehnički problemi sa gitarom, kojih je u daljem toku nastupa nažalost bilo još nekoliko. Tek na "Over The Top", bend je nekako počeo da zvuči a već naredna "One Night Stand" je ponovo otišla u depresiju. Dakle, gde čuči problem?! (u žbunju?!). Uzimajući u obzir Lemmyjeve godine, logično bi bilo da bi glavni problem mogao da dolazi sa njegove strane, ali to ovde nije slučaj. Lemmy je još uvek Lemmy, i stasom i glasom i basom (a šeširom?). Vrlo uspešno uspeva da iznese vokalni deo posla a i zvuk bas gitare je još uvek prilično ubitačan. Znači, saradnici...
Phil Campbell, iako na poziciji gitariste obitava još od daleke 1984., poslednjih petnaestak godina zvuči zaista indiferentno, uopšte se izgleda i ne trudeći da u tom smislu nešto popravi. Mada se, ruku na srce, na poslednjem albumu potrudio da mu solo deonice ne zvuče baš onako pro-forme, kao na desetak poslednjih studijskih ostvarenja, to na živim nastupima nije slučaj. Odlazak pokojnog Michael "Wurzel" Burstona iz benda 1995. (dugogodišnji gitrista koji je stigao u bend zajedno sa Campbellom), iako tehnički i ne toliko sjajan kao izvođač, svojom pojavom i naročito učešćem u komponovanju, ostavio je za sobom izgleda nepremostivu prazninu, ostavljajući Campbellu mesto jedinog gitariste ali i ne baš zahvalnog kompozitora. Kako je bubnjar Mikkey Dee nakon Wurzelove smrti izjavio, da od njegovog odlaska iz grupe, Motorhead više nije pravio klasične/prepoznatljive rifove, problem postaje očigledniji. Ni sam Dee (po mišljenju dole potpisanog) nije baš adekvatna solucija za mesto bubnjarau ovom ipak Rock'N'Roll bendu,ni svojim izgledom a ni svojim prilično ravnim (neinspirativnim!) i za Motorhead previše klasično Hard/Heavy sviranjem. Ne očekujući od Lemmyja da pokrene pitanje eventualne zamene saradnika, neprikosnoveni zvučno/vizuelni pečat ovog jedinstvenog benda, po svoj prilici ostaće negde daleko u prošlim vremenima, ali šta je-tu je. Nastup se nastavlja uz ne baš srećno izveden klasik "The Chase Is Better Than The Catch", a zvuk klavijatura na početku naredne numere(?!?!) me je veoma zbunio. Bio je to početak gitarske tačke u kojoj se glavni akter iste poprilično degradirao. Bledo, neinventivno, nevešto i nadasve nepotrebno "mučenje žice" uz podlogu klavijaturnih molskih tepiha (kako je jedan moj prijatelj dobro uočio - na ovo se neverovatno nadovezuje "A Kada Padne Noć".. Riblje Čorbe). Ufff,...niski udarci. Na solo tačku nadovezana "The Thousand Names Of God" dodatno spušta atmosferu, mada nova "I Know How To Die" nekako budi nadu za otrežnjenje. "In The Name Of Tragedy" nastavlja u korektnom stilu ali (avaj!) po završenom prvom refrenu, uz pirotehniku, odnosno kuljanje dima, krece nova solo tačka, ovaj put bubnjarska. Pet minuta Mikkey Dee pokazuje svoje sposobnosti, čime uspeva da iznudi reakciju publike (ali ne i popisnika ovih redova). Nakon soliranja, završetak započete numere. Klasičan Rock'N'Roll stil, i "Going To Brazil" kreće silovito i brzo ali je do kraja bubnjar nekako uspeo da uspori tempo bar za 1/5. Eh,... Solidna "Killed By Death" najavljuje kraj seta i uz mega hit "Ace Of Spades" i predstavljanje benda, Lemmy opaskom: "Don't forget us" najavljuje furiozni "Overkill". E, tek na poslednjoj numeri se osetio onaj prepoznatljiv Motorhead zamajac. Ceo nastup svakako ne ostavlja sjajan utisak, ali sa par posledjih pesama i naravno "Overkill', ovog puta, na penale, Motorhead je nekako uspeo da se provuče. Loš dan ili šta već, videćemo eventualno nekom drugom prilikom. Do tada...
Ponovna promena scenografije i polučasovna pauza. Mnogobrojna publika u redovima za piće i toalet, dok iz sale dopiru zvuci poslednjh provera pred nastup Judas Priest najavljen za 23:00.
U zakazano vreme, uz "War Pigs" Black Sabbatha sa raz­glasa, svetla se gase i kreće intro "Battle Hymns". Ogro­mna zavesa sa natpisom Epitaph (ime tekuće turneje) pada i počinje iskonski Heavy Metal u svom najčistijem obliku. "Rapid Fire", "Metal Gods", "Heading Out To The Highway", laseri, pirotehnika, metež, histerija i sve ono što čini pravi Heavy Metal koncert "većim od života", večeras je na delu. Set lista od početka turneje nepromenjena i sve se odvija po unapred pripremljenom protokolu. Profesio­nalizam na najvišem nivou, ništa manje ali i ne nešto više. Rob Halford se izgleda tokom turneje raspevao, pa su neke deonice koje bi inače "otkreštao", večeras uspe­šno otpevane. Bubnjar Scott Travis i "nevidljivi šef" Ian Hill na basu, skladno drže podlogu za gitariste Glenn Tiptona i novopridošlog Richie Faulknera. Novajlija se sad već do­bro snalazi mada je (čak neprijatno) očigledno njegovo Zakk Wylde ideolopoklonstvo,kako sviranjem tako i poziranjem. Odlazak osnivača grupe K.K. Downinga pred sam početak oproštajne (zar?!) turneje, ostavlja prostor za razna nagđanja i nedoumice, ali kako god bilo, njegovo mesto je ipak nezamenljivo. I da su unajmili bilo koga, original je ipak original. Najava novog studijskog albuma za narednu godinu, naravno bez Downinga koji je navodvo prema sopstnenim izjavama napustio bend zbog ne slaganja sa menadžmentom i nekim "elementima grupe", pri tom ne želeći da učestvuje u još jednoj iscrpljujućoj svetskoj turneji, baca svetlo sumnje da bi Epitaph mogao da bude oproštajna turneja, imajući u vidu da je bend već najavio da se po završetku turneje, Judas Priest aktivnosti ne prekidaju, odnosno da su u budućnosti mogući i neki živi nastupi ali ne u okviru nekakve turneje. Ko je tu u pravu, K.K. ili Priest, nije toliko ni bitno (ima nešto trulo u "Državi Priest?"), ali ova turneja bi s obzirom na mnoge činjenice, trebala da bude prirodan završetak jedne izuzetno uticajne, duge i bogate karijere. Bend se na tekućoj turneji potrudio da prošeta fanove kroz kompletnu diskografiju, jedino izostavivši numere sa dva studijska ostvarenja na kojima nije učestvovao Rob Halford, tako da je svaki album iz dosadašnje karijere bio predstavljen sa bar po jednom numerom. Verujem da im i nije bilo lako da sastave ovako vernu i poprilično dugu set listu, pa su otud primetna i neka pomalo čudna rešenja u izboru pesama sa pojedinih albuma, ali sa tolikim katalogom iz četrdesetogodišnjeg stvaralaštva, teško da bi i mogao da se napravi drugačiji izbor. Još jedan plus je činjenica da su Judas Priest u zenitu karijere, tj. punoj snazi, na koncertima izvodili 17-18 pesama, dok na ovoj turneji sviraju dvadeset jednu! Ređaju se "Judas Is Rising", "Starbreaker" sa "Sin After Sin", ultimativna "Victim Of Changes" (definicija karaktera Judas Priest muzike) i ko zna kad poslednji put izvođena "Never Satisfied" sa debi albuma "Rocka Rolla". Za razliku od beogradskog koncerta od 01.07., večeras, bez obzira na brojniji auditorijum nema video bimova što je pokazalo se bolja solucija, jer je pažnja usmerena na dešavanje na samoj bini, pa ceo događaj izgleda efektnije. Ako sam dobro čuo, Halford je u jednom momentu pozdravio sedamnaest hiljada "Heavy Metal manijaka". Lepa cifra. Akustično/električna obrada Joan Baez "Diamonds And Rust", večeras izvedena bez Faulknerovog razlaganja na početku, zvuči konciznije i postojanije. Priest nastavlja da voza publiku kroz bogat opus stvaralaštva, te slede: "Dawn Of Creation (intro) / Prophecy", pumpajuća "Night Crawler", izuzetno prihvaćena "Turbo Lover" (ah, taj MTV), epska "Beyond The Realms Of Death" sa nepravedno relativno potcenjenog albuma "Stained Class" iz 1978., zatim kompleksna "The Sentinel" pa retko izvođena "Blood Red Skies" sa Ram it Down. Bez obzira što se neke od pomenutih numera mogu nazvati i pesmama na "drugu loptu", publika sve vreme pruža, na momente, neverovatnu podršku. Još jedna obrada "Green Manalishi (With The Two-Pronged Crown)" potpisana od strane legendarnog britanskog blues gitariste Peter Greena (tada člana Fleetwood Mac) nailazi na gromoglasno oduševljenje kao i sledeća "Breaking The Law", u kojoj Halford mikrofon prepušta publici, a grlati Katalonci zvuče kao da ih je duplo više. Lep prizor. Kratak bubnjarski uvod nalik na solo tačku ali bez preteranog oklevanja počinje "Painkiller", znalački ostavljen za kraj oficijalnog dela koncerta. Posle stotinak minuta poštene svirke, nezasita masa traži još. Kratak predah, intro "The Hellion", pozadina bine se prtvara u veliko oko ("Veliki brat"?) i "Electric Eye" dovodi do novog usijanja. Grmljavina motora dopire iz mraka, i uz prve snopove svetlosti Harley Davidson se pojavljuje na bini. Opšta histerija, Glenn Tiptonova mikrofonija i "Hell Bent For Leather". Refren peva ceo auditorijum. Pred sledeću pesmu, frontmen proverava pevačke sposobnosti publike u igri ponavljanja na zadatu temu "na slovo, na slovo O!" Dobro prihvaćena igrarija iz koje proizilazi poduža "You've Got Another Thing Comin'" u kojoj veliki prostor dobija Richie Wylde, pardon Faulkner. Nije mi baš jasna odluka tolike prezentacije i forsiranja novog člana na oproštajnoj (nije valjda?) turneji. Sam kraj numere, tuš u toku, Halford zahvaljuje posetiocima na odzivu, pozdravlja Saxon i Motorhead i op-cvrc-kurcšlus. Naime, po povratku sa ispusta ispred bine, napaljeni novajlija je nekako uspeo da potkači glavni kabl razglasa, pa je poslednjuh desetak sekundi ostao samo zvuk koji dopire sa same bine. Nasmejanih lica i u blagoj neverici, bend je iskusno završio pesmu a potom napustio pozornicu, kao da se ništa i nije dogodilo. Posle jednominutne tišine, inače predviđene za izlazak na drugi bis, stvar je u svoje ruke uzeo Scott Travis, pojavivši se sa mikrofonom u ruci, pokušavajući da proveri koliko je kvar zaista ozbiljan uz pomoć glasnoće publike. Simpatično, ali ispostaviće se i nepotrebno, jer je na sreću, tehnički problem neverovatno brzo otklonjen (kao da se nije ni desio - bravo za tehničare!), te je Travis čekajući kolege iz benda da se vrate na binu, krenuo nekoliko krugova duži uvod u poslednju pesmu za večeras, himničnu "Living After Midnight". Mnogi su svesni da možda posledji put gledaju Judas Priest uživo i iz sebe izvlače i rezervne atome energije iskakazujući najveće poštovanje, najreprezentativnijem Heavy Metal bendu svih vremena. Dva sata i dvadeset minuta iscrpljujućeg nastupa vredna svakog poštovanja i još jedna "legenda odlazi u legendu".
Sveobuhvatno gledano, nezaboravan celovečernji ugođaj, gde su svi izvođači dobili podjednako kvalitetan zvučni tretman, što je dakako pohvalno. Osvrćući se na izjavu Biff Byforda: "..one of the greatest tours I've been, for a long fucking time", nema razloga da mu ne verujemo, jer je ovaj paket sigurno opravdao mnoga očekivanja. Nije to bila nostalgična žalopojka za prošlim vreme­nima, nego ipak vrlo ubedljiva prezentacija iskus­nih muzičara. Sve u svemu, jasno, glasno i na mo­mente zaista moćno, ali do izuzetnog je even­tualno nedostajao Saxonov "Denim And Leather", svakako K.K. Downing u redovima Judas Priest i sigurno puno, puno (!!!) bolji Motorhead.
P.S. Napuštajući koncertni prostor, na platou is­pred dvorane, primetih nekoliko grupica okuplje­nih oko momaka koji iz rančeva užurbano vade gomile neoficijalnih ("domaća radinost") majica, nudeći ih povoljnije od onih na oficijalnom štandu. "Cijena - sitnica!". 10EUR ili jedna "červena". Dobrodošli u svet piraterije. Osetih se na momenat kao kod kuće.
Ah... Dome, "slatki" dome...
Text & photo by Borko Ristić