SLASH, TEA BREAK
Beogradska arena
Beograd, 31.07.2011.
Prošlo je zamalo jedno punoletstvo od poslednjeg koncerta Guns 'N' Roses-a kome sam prisustvovao. U međuvreme­nu Slash je svirao i na Sziget festivalu, neke 1996. godine, nisam išao na taj koncert. Snakepit albumi, osim pojedinih pesama me nisu baš impresionirali. Kasnija "super-grupa" znana kao Velvet Revolver, baš kao i njegov aktuelni solo album urađen po Sa(n)taninom receptu sa gostujućim pe­vačima-zvezdama (od kojih neke izuzetno volim) me takođe nije nešto pokrenuo. Iskreno i ne gajim neku ljubav prema liku & delu čoveka sa cilindrom i istetoviranim svojim ime­nom na stomaku koji pošto-poto hoće, želi biti novi (pošto stari ne može, ne nikako) Joe Perry. Poštovanje prema do­sadašnjem radu & delu posedujem u granicama razuma. Baš u takvom raspoloženju sam i otišao na medijski agresivno najavljivan koncert u našu najprestižniju dvoranu prilagodljivog kapaciteta. Ispred nje promoterke su delile limun sa ekstraktom piva u kozervama, da ne napišem limenkama s logotipom sponzora koncerta. Ah, da u vrelim letnjim danima (istina beše ih nekoliko) treba piti osvežavajuće napitke, ali ovo što se sada radi s jadnim pivom već prelazi u neukus. Ne pamtim da su Sol ili Corona, pa čak i Smile bili ovako bljutavi napitci. Shodno sadašnjem ekonomskom momentu, ono ma­lo prisutnih ispred hale je ipak zdušno prihvatilo i ovakav vid rogonjine tekućine, a hra­briji su se čak i odvažili da recikliraju konzerve iz kojih su prethodno ispili ono što sa­svim sigurno nije čarobni napitak.
Unutar hale, u svojstvu predgrupe (ili kako se to da­nas naziva specijalnih gostiju, mada mi uopšte nije jasno zbog čega), beogradski melodični punk - rock bend Tea Break se trudio da zabavi malobrojnu pu­bliku. Uprkos njihovoj poslovičnoj uvežbanosti i pri­jemčljivim pesama, mislim da im velika bina baš i ne leži, na stranu to što se u tim trenutcima tek tražio balans zvuka. Možda im je i set bio predugačak, ugla­vnom bilo je i boljih trenutaka na njihovim koncertima koje sam do sada odgledao, ali njima je ovo bilo bitno za CV i dalju promociju. Ko zna možda su "uhvatili" i nekog novog fana?
Kapacitet hale (bina je bila bukvalno na polovini prostora) se sve više punio da bi u 21h unutra već bilo svih 3.500 ljudi (ko kaže sup­rotno taj debelo i za jedno 30% - 40% laže). Jedan od najcenjenijih i najuticajnijih gitarista u poslednjih čet­vrt veka (to je iz marketinškog slogana, ne mislim ja isto) je dočekan uz ovacije svih onih koji ni ne znaju da glavni akter poseduje novi album (bar jedno 80 %). Krenulo se sa "Ghost" (na albumu peva Ian Astbury), dobrom ali evidentno nepoznatom pesmom, širem auditorijumu. Ono što su uši morale da primete već na početku koncerta je to da je Miles Kennedy izuzetan pevač. Sam Slash je bio upravo ono što se i od njega očekuje dobar i "prljav" rock 'n' roll gitarista sa neizbe­žnim "Les Paulom" i cilindrom na glavi. Pošto bend nosi njegovo ime, odmah jm je dao do znanja da kad on zasvira solo držeći gitaru pod itekako prepoznatljivim uglom za njega svi moraju da se pomere ka dnu bine. Demokratija na delu, nema šta. Ritam sekcija: Brent Fritz (bubnjevi) i Todd Kerns (bas, svojom pojavom je prouzrokovao in­stant oduševljenje kod pripadnica nežnijeg pola) je neumoljivo i tačno radila svoj deo posla, dok se gitarista Bobby Scheck nije ni čuo a ni posebno isticao tokom koncerta, mada je promenio nekoliko zanimljivih modela gitara, ali to je jedino po čemu ču ga i pamtiti. Kao što sam i očekivao ni naredne dve pesme: "Mean Bone" te "Sucker Train Blues" nisu napravile neku veću euforiju. "Night Train" jeste. Shvatio je Mr. Hudson da je došao u grad koji leži na ušću dveju reka, te je nastavio sa zaostavštinom koja ga je i proslavila: "Rocket Queen" (sa odličnom solo deonicom) i "Civil War" (e, al ga nabode). U tim trenutcima svima (iole razumnim) je postalo i definitvno jasno, kakav bi G'N'R bend bili samo da je onaj frontmen bio u nekom drugom bendu. Kennedy peva (a ne skiči i skarliče) sve deonice sa lakoćom bez naprezanja te može da dohvati sve potre­bne visine. E, to je baja. Čim se završilo sa prvom od niza posveta Slash-ovom matič­nom bendu, glavni gitarista je prionuo i na ozbiljnu promociju pesama sa poslednjeg albuma. Četiri komada u nizu, od kojih je dve na albumu otpevao Kennedy. "Back From Cali" i "Starlight" su samim tim i najbolje zazvučale. "Promise" i "Nothing To Say" onako osrednje. No, da bi koncert dobio na dinamici, moralo se i rokati. "My Michelle" je bila prava za to. Pri izvođenju pesme "Dr. Alibi", basista je dobio priliku da se istakne i kao vokalni solista (na albumu peva Lemmy) te da prvi put od početka koncerta dođe u priliku da mu se tip s kovrdžavom kosom i cilindrom (čitaj Gazda) na glavi uopšte i pri­bliži i otpeva malo pratećih vokala. "Speed Parade" je opet malo umrtvila atmosferu da bi uz sledeću "Mr. Brownstone" publika opet podivljala. "Jizz Da Pit" i "Nothing To Say" su vratile vremeplov podešen na Snakepit period. Čorak opet. Došlo je vreme i za neiz­bežnu solo deonicu kada je sve stalo a prsti su pleli po vratu gitare i malo po mag­netima. Malo tema iz "Kuma" malo Vivaldija, malo klasične blues eksplozivnosti i Gazda je odradio svoj deo posla. Dovoljno da raspameti omladince u publici i dovoljno da smori sve koji za poduži gitarski solo ne haju ič. I opet dizanje uz "električnu" "Patience". Kulminacija do tad skoro dvosatnog nastupa je usledila uz "Sweet Child O' Mine". Jeste, svi su pevali, Kennedy je Axl-oidno vrteo kucima i držao mikrofon baš kao pomenuti Irac, a tvorac jedne od najčuvenijih gitarskih tema (e ovo već stavrno mislim) je bio presre­ćan i to se čulo. Da se pre jedno šesnaest leta nije posvađao (razmimoišao u mišljenju a i prilivu finansijskog novca) sa Ircem, gde bi mu bio kraj. Tutnjajući uvod i nadahnuta "Slither" kao poslednja pesma za to veče. Sasvim dobro i te se bis sam nametao. Ubrzo posle aplauza i ovacija bilo je vreme i za poslednjih dvadesetak minuta koncerta.
Sa "Beggars & Hangers On" je otpočeo bis. Odlična pesma (ujedno i jedina koju sam hteo da čujem te večeri) zazvučala je baš kako treba: prljavo, jako i na momente zlo i tek tada je Hudson (u tom momentu go do pojasa ili kožnih pantalona kako ko voli već odi­grao) i svoj prepoznatljivi ples s gitarom. Negde između raspoloženog Chuck Berry-a i suludog Angus Young-a, krajnje zabavno. "By The Sword", možda naj-retro pesma s pos­lednjeg albuma je bila samo uvod u opšti klimaks. Predstavljanje benda, lepe reči upu­ćene svakom članu, bratski zagrljaj jedine dve zvezde u bendu je bio samo uvod u opšti klimaks, ekstazu, svršetak kako god. "Paradise City". Opšta euforija uz pesmu koja je obeležila kraj osamdesetih godina prošlog veka (i milenijuma). Bend tuče, Slash solira ko sumanut, svi pevaju, ma jedno opšte narodno veselje i to je to.
Dva sata i dvadesetak minuta (nedovoljno) glasnog rock'n' (not) fucking rolla. Uz bend koji u stvari i nije bend (da se to osetiti) i sasvim solidan zvuk, čuo sam još jed­no kvalitetno ali ne i nezaboravno podsećanje na neko da­leko prošlo vreme i stekao uvid u vreme današnje koje Slash-u kao autoru baš i ne donosi mnogo za budućnos' vrednih i trajnih pesama. Uostalom, zna se ko je bio gla­v­ni krivac za većinu hitova koje su G'N'R ostavili za sobom. Da, bio je to onaj drugi nenametljivi gitarista Izzy Stradlin. Ostaje otvoreno pitanje šta bi se dogodilo da je on nosio cilindar na glavi a ne Hudson, koga bi onda vaskolika po­pulacija prepoznala kao gitaristu? Mislite o tome.

P.S. Da je kojim slučajem Slash s bendom došao u ovaj grad pre nego što je stigao Axl s svojim plaćenicima, verujem da bi odaziv publike bilo daleko veći. Drugi raz­log za ovako malu posetu vredi tražiti i u samom datumu koncerta, ali to je što je. Takođe se ni ne sećam da mi je iko ikada u poslednjih petnaest godina mog d.j.-isanja (što klu­pskog, što putem radio talasa) zamolio da pustim neku pesmu od Snakepit ili Velvet Re­volver, o poslednjem albumu s koga sam forsirao "Ghost" ne treba ni trošiti reči... čudno je sve to, ali u svakom slučaju pohvale idu ka "Rogonji" koji je upriličio Slash-ovo gosto­vanje u Beogradu uprkos tome što se ovakav epilog i očekivao.
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan