GRINDERMAN
EXIT XI, Petrovaradinska tvrđava
Novi Sad, 10.07.2011.
Vreme do početka nastupa Grindermana valjalo je prekratiti šetnjom, sa obaveznim zadržavanjem na drvećem ušuškanom Latino stejdžu, koji je uvek siguran spas za dušu i napaćene uši, (obično se aterira na Regge plato u tu svrhu, međutim... ovde je prava stvar). Prilazeći mejn stejžu petnaestak minuta po početku, bend je bio na svojim pozicijama (činjenici da stvari počinju na strogo propisano vreme, teško je privoleti se) i proizvodio oštre zvuke kao iz komšijine garaže, dok vari neki deo svog old-timer motocikla, na primer. S obzirom da je prethodno bilo nešto vremena za preslušati većinu stvari, očekivanja su bila onako prilično neutralna. Ima toga relativ­no dosta što volim kod Cave-a, ali projekat Grinderman iskreno nije ostavio neki naročit utisak u svojoj celini.
Sa dva snimljena albuma od 2007. godine na ovamo, mogu izdvojiti dve-tri numere koje su mi "zazvučale" - na prvom mestu fantastična "I don't need you to set me free", čist primer skladne celine koja pola­ko i nesmetano kotrlja uzbrdo i nizbrdo, gde god treba (pojedine numere donekle navode na trag Bad Seeds-a, ista je ekipa muzičara u pitanju pa to i ne čudi), a onda i "Palaces of Montezuma" (u kojoj podloga neodoljivo podseća na "Symphaty for the devil" ali zahvaljujući vokalu izvlači neku svoju nit).
Toliko o preliminarnom upoznavanju sa stu­dijskim izdanjima, a uživo... uživo je to izgledalo malo drugačije. Ta mešavina blu­esa i garage rocka uz obilje dodatnih ekscentričnih eksperimentisanja, na bini je delovala još haotičnije. Počevši od "Mic­key Mouse and the Goodbye Man" preko "Worm Ttamer", "Heathen Child"... nekako me ostavilo u daljnjem iščekivanju da se stvari malo poslože, i da eventualno živi do­jam bude bolji od onog studijskog, bar u pojedinim numerama.
Kako je koncert odmicao to je postajalo sve manje verovatno. Australijska četvorka je muzicirala kombinujući i razmenjujući čvrste deonice na samo njima znan način, Nick se laćao čas gitare, čas klavijature, vrlo lako uspevao da animira masu, te si­lazio u prve redove praveći neposredan ko­ntakt. Na pitanje drugara da li će svirati nešto iz starog opusa, možda duet sa ze­mljakinjom Kylie ili onaj sa venserijski ta­lentovanom P.J. Harvey, odgovor je bio da naravno bolje zaboravi na to, ipak je ovo odvojena priča koja klacka svojim šorom. Dok su izrazito reski zvuci nastavili da se smenjuju vanserijskom glasnoćom (ode tonska slika u treći plan), moje društvo se uz negodovanje i pokoju grimasu odlučnim korakom udaljilo sa mejna, a ja ostah u velikoj "garaži na otvorenom" da hvatam varnice, odnosno da dam Grinderman-u priliku, ne. U većini toga se može pronaći neki element, delić koji nagoveštava razvitak, ali onda se ne desi ništa konkretno. Odnosno desi se prava škripancija i paranje ušiju, pa opet preseče kratak rif... i nikako da se ukači melodija na dužu stazu... možda to tako i treba da zvuči kad se "grindira", ali to i dalje nije uspelo da kod mene izazove naročite sim­patije. Na repertoaru su se još našle "When My Baby Comes", "Honey Bee (Let's Fly to Mars)","Get It On" (ovo me je nateralo na smeh, ja baš odlepljujem na "Bring it on")... "No Pussy Blues", "Kitchenette", dok gore pomenute dve sjajne pesme nisu ni od­svi­ra­li... eh, neoprostivo Nick, neoprostivo.
Ljudi je bilo zaista mnogo i svaka numera je ispra­ćena burnim vriscima i odobravanjem, što me je prilično iznenadilo. Moja pozicija je varirala negde po sredini (progurala bih se ja da su me samo ku­pili), pored i iza mene ljudi su uglavnom stajali sas­vim mirno, dok oni napred nisu krili ludo oduše­vlje­nje. Ajde dobro, nesumnjivo da su neki to podržali zbog ljubavi i naklonosti prema NC & TBS, neki sa­mo zato što je jedno svetski poznato ime ispred njih na pozornici (taj se slučaj redovno dešava nažalo­st), dok se nekima sigurno moralo i dopasti sve to... koliko kojih ima, teško je bilo proceniti. (U prvim re­dovima je doživljaj svakako bio intenzivniji, ali ako muzika već negde dira - distanca je zanemarljiva stvar. Na momenat spontano evocirah nastup Manic Street Preachers-a, na istom ovom mestu od pre neku godinu, kako je to samo moćno odzvanjalo).
Najbolje od svega što je i večerašnja ekipa nesumnjivo sposobna da pruži fantastičan nastup, ali ovog puta režija je bila nešto drugačija. Uskoro su "Bellringer blues" i "Grin­derman" čvrstu eksperimentalnu svirku privele kraju. "Hvala, divna ste publika" čulo se po povratku na scenu, i izveli su "Love Bomb" na bis. Iz mog ugla nakon svega osta bled učinak, šteta. Well, gos'n Nick, do neke sledeće prilike... negde izvan garaže. Ako popra­viš taj "motocikl"... bring it on... daj gas do obliženjeg kluba, a pokupiš li usput i P.J. kao gošću, mnogi će se obradovati.
U međuvremenu može svako da veruje svom senzibitetu.
Text by Tamara Jakovović
Photo by Nemanja Đorđević (Balkan Rock)