BAD RELIGION
EXIT XI, Petrovaradinska tvrđava
Novi Sad, 07.07.2011.
Nije mi se nešto išlo na "Exit" ove godine. Zaista, program je bio takav da me ništa ne bi moglo prikovati za bivstvovanje ispre neke bine. No, poklekao sam kuknjavama raznim i rešio da po treći put uživo proverim da li Bad Religion mogu da budu dobri. Prvi put kada sam ih gledao ima k tome jedno trinaest godina, očekivanja su mi bila veća od onoga što sam dobio. Dve godine kasnije, scenario je bio isti. I uopšte mi nije jasno, zašto oni uporno snimaju ploče prepune harmonija i pratećih vokala, kada se na koncertu retko ko od njih uopšte i seti da priđe mikrofonu.
Zahvaljujući gužvi i budućem "odličnom" koridoru 10 do bine smo stigli s zakašnjenjem od pet pesama. Taman na "Pu­nk-Rock Song". Malo ljudi je bilo ispred bine, na sreću to je nama starim "bad religioncima" apsolutno odgovaralo i us­pe­li smo da dođemo do pozicija tu negde oko prvog reda, gde oblaci prašine nisu predstavljali toliku pretnju za razliku od komaraca. Sami Bad Religion nisu bili nikakva pretnja. Oni sve rade po p.s.-u. Greg Graffin peva svoje stihove onako ka­ko se i očekuje od njega. Greg Hatson i Brian Baker znalački isporučuju opasne rifove i ritmiku. Jay Bantley je bio defini­tiv­no najaktivniji i najkomunikativniji član petorke. Stoički je po­državao rifove svojom bas tutnjavom i činio je odličan par sa čvrstim Brooks Wackermanom za bubnjevima. Ovoga puta Bantley je zajedno sa Ba­kerom bio i inicijator "pripevavanja" u razumnim merama za njihov koncert. Bad Religion su u Srbiju po prvi put došli s aktuelnom turnejom na kojoj promovišu poslednji album "The Dissent Of Man" i u skladu s tim programom, uvalili su i nekoliko novih pesama: "The Day That Earth Stalled", "Resist Stance", "The Devil In Stiches" i još neke.
Dobro je to zvučalo, ipak atmosfera, prevashodno kod nas koji smo pa mogu reći obožavali Bad Religion pre jedno šesnaest godina je dostigla kulminaciju kada su se čule: "American Je­sus", "Generator", "No Control" (opasno tuku te brzalice) i meni najdraža "Infected". Brzo su Bad Religion svirali, a brzo se i pu­nio plato ispred glavne bine i isuviše brzo su Bad Religion oti­šli sa bine. Videlo se tek pred kraj koncerta da su ušli u "formu i brzinu" potrebnu za punk-rock feštu. Odličan prijem kod publi­ke je ipak učinio svoje i usledio je jedan bis od tri pesme (što znači minuta pet-šes'). Nažalost tih nekoliko minuta na bisu ni­su bili dovoljni za prvi dolazak u zemlju nam. Da nije bilo "zac­rtane" satnice, siguran sam da bi bend svirao još dobrih dva­de­setak minuta. Da li zbog toga što je koncert bio dobrim delom pod dnevnim svetlom (suncem, neumoljivim i dalje za to doba dana) ili zbog očekivanog festivalskog seta i ovog puta sam imao isti utisak kao i posle prvog sučeljavanja sa njima. Pesme koje volim, glasno odsvirane ali sve u "okrnjenom" izdanju. Šteta. I to opet ništa ne znači, jer i dalje volim da slušam njihove ploče, a i dalje smelo tvrdim da "Stranger Than Fiction" ulazi u Top 10 albuma devedesetih godina, kakva je to kolekcija pesama...
A tek kakva je kolekcija flaša "starog Dže­ka" bila u prostoru predviđenom za "burbo­n­džije" i to je bilo impresivno. Ništa manje impresivni i aktivni na bini nisu bili ni Ve­ndetta, bend iz Bugarske koji je svirao na Explosive bini. Iako, to ne predstavlja zvuk koji volim, bend je bio odličan baš kao i zvuk koji je (u tom trenutku) oslobođen sa bine. Nešto se ne sećam da je pređašnjih godina taj segment bio toliko dobar. U skladu s pravilom migracija i rasporedom bendova, trebalo je posetiti i druge prosto­re na tvrđavi. Jedan od njih je bio i "Fussion" stage. Bubnjar je već davao ritam. Gitarista je ušetao i otpočeo je opasan instrumental. Odlična svirka. Nadrkani bluz. E, onda se pojavio onaj tip što repuje i ode House Of Pain u vražju mater. Činjenica je da su oni postali poznati kao drugi najpopularniji "beli rep" bend i činjenica je da ja to nikada, ama baš nikada nisam voleo, ogoljeni Everlast mi je mnogo prijemčljiviji, ovo stvarno nisam mogao da izdržim i to je bilo to s moje strane za ovogodišnji izlaz na "Izlaz". Neka mi oproste Grinderman i Anti Nowhere League, ali likovi koje sviraju pre njih mi ništa ne znače a koridor 10 još uvek ne radi punom parom.
Text by David Varatbedijan
Photo by Nemanja "Balkan Rock" Đorđević