JUDAS PRIEST
Beogradska arena
Beograd, 01.07.2011.
Samo je trebalo iskoristiti dobru atmosferu koju su Whitesna­ke ostavili među posetiocima koncerta. Sa razglasa su se čuli zvuci sa po meni najboljeg AC/DC albuma "Highway To Hell". Odlično izabrano, jer se očekivao pravi heavy metal pakao, ka­kav samo mogu da prirede prototip majstori žanra kao što su to zvezde večeri, stanovnici grada s gomilom čeličana (i dva fu­zbalska kluba u Premijer ligi), vlasnici prava na distribuciju bri­tanskog čelika: JUDAS PRIEST, dame i gospodo.
Odmah po padu platna koje je prekirivalo binu sa sve natpisom aktuelne, poslednje "Epi­taph" (jeste li?) turneje, krenula je dobro poz­nata HM lavina u vidu "Rapid Fire". 31 godina je prošla od albuma "British Steel" i tih po­čet­nih rilni na vinilu sa kojeg je ova pesma pra­štala. 31 godina, daleko više nego što je polo­vina populacije koja prisustvuje ovom koncer­tu ima godina. I posle te 31 godine ova pes­ma razara. I ako je postojala neka pesma koju sam hteo da čujem, to je bila baš ova, kojom su Judas Priest započeli, ispostaviće se svoj dvoipočasovn: šou, koncert, spe'takl. "Metal Gods" je usledila odmah, gvožđe se kuje dok je vruće. Naziv pesme je adekvatan ulozi benda u istoriji razgranate rock muzike. I tu se odmah videlo i čulo da je pod A) bend je fenomenalan B) zvuk odličan C) pristup ozbiljan D) rasveta, scenografija fenomenalni E) Richie Faulkner (ex- Lauren Harris band) se odlično uklopio na poziciji nedavnog gitariste K.K. Downinga, te da će učiniti sve ne bi li osvojio naklonost publike. Stekao ju je! Koliko je trzalica pobacao u publiku to je već pitanje za njegovog roudija. Sa njihovog tvrdim najrockerskijeg albuma od 1980. naovama "Point Of Entry" dobili smo "Heading Out On The Highway", ne baš srećno izabranu za gro publike, ali za nas zašle pa tu negde preko tridesete itakako bitnu i dragu pesmu.
Koristeći sve mogućnosti savremene tehnologije (za razliku od Whitesnake-a) bitne za vizuelni deo koncerta na platnu iza benda su se uredno pojavljivali omoti albuma i animacije koje su pratile gruvajući zvuk sa bine. "Judas Rising" je bila predstavnik albuma "Angel Of Retribution". Volim tu ploču, a volim i način na koji je pokretni Halford izneo refren pesme. Uopšte Rob halford je svo vreme suvereno gospodario binom, tačno znajući kada i šta treba da uradi i kada treba da dođe do daha za sledeći hi-pitch vrisak, što je apsolutno pogodovalo prevashodno Faulkner-u koji je svojim tonovima (izvučenim negde pri dnu vrata gitare pokrivao one retke nesigurne trenutke svog pevača). Vremeplov je počeo da radi te su Judas Priest krenuli u rekapitulaciju karijere s pesmama: "Starbreaker", "Victim Of Changes", "Never Satisfied" (a da se one opet snime, ovako čvrsto i gromoglasno kao što ovde behu isporučene?) te izvanrednom obradom Joan baez "Diamonds And Rust". Ne treba se zavaravati i misliti da je auditorijumu ovaj iskorak u neko drugo vreme baš prijao. U toku tih dvadeset i nešto minuta, atmosfera u areni je splasnula, iako su Juads Priest u tim momentima bili briljantni. "Dawn Of Creatin" je bila uvod u "Prophecy" (sa za sad poslednjeg albuma "Nostradamus"), još jednu pesmu za koju se halford preobukao i izneo u skladu sa očekivanjima. Bilo je vreme da stari (+ novi) metaličari zagreju dlanove i grla kod dvanestak hiljada prisutnih. "Night Crawler" i "Turbo Lover" su izabrane da to učine. Uspešno, nego kako! "Beyond the Realms Of Death" je opet spustila loptu da bi finalno zahuktavanje krenulo uz odličnu "Blood red Skies". Od tog momenta, golovi su bili očekivani u svakom sledećem napadu. Scott Travis je bio spreman ko zapeta puška, baš kao i Ian Hill, čovek koji se pomera na bini malo više od Bill Wymana (ex- Stones, onaj s gojzericama na nogama). Richie Faulkner je ionako i do tad imao svoj šou, pri demonstarciji svih K.K./Zakk Wylde pokreta i načina sviranja. Glenn Tipron je strpljivo "tapingovao" i držao ritam u svojim rukama, uz sav sjaj nezobilaznih crvenih kožnih pantalona. Vođa navale, današnja desetka (klasična devetka je izgubila smisao) Halford je dao znak i "The Green Manalishi (with The Two-Pronged Crown) je zapalila arenu. Beše skoro dva sata od početka koncerta. Judas priest nisu davali znake umora, baš kao ni publika u tim momentima kojoj je Rob ostavio u zadatak da sama iznese možda najveći hit benda "Kršim zakon". Dobro, bilo je to super čuti, kako hor od dvanaest 'iljada ljudi to peva, ali falio je tu vokal gospodina Metala lično, narožito u delu pred solo, no, neka rekreacija je važna publici, a štednja glasa za brutalnu i malo bržu od studijske "Painkiller" Halfordu. To je to, taj duel gitara, ta tutnjava, taj glas, Judas Priest su oduvek znali način na koji da napišu vanvremenske pesme, a baš ova me je vratila u Ljubljanu 1991. godine, kada sam prvi put video "bogove matala" na delu. I beše to, lek, brz kao metak za kraj, Sjajno.
Međutim znalo se da je kraj daleko, prvi od četiri bisa je započeo sa "Hellion" da bi se ušli u izvanrednu "Electric Eye". Pak'o je tu, stići će, na prvom "Harley"-u iza bine. Turi­ranje moto­ra, ulazak istog kao i kanonad­nog bubnja uz vrištanje gitare i stameni bas. "Hell Bent For Leather". Klasika za još jedan gol. Već je 5:0 (ko je pomenuo one iz Madrida i poraz koji pretrpeše toliki?) Zavaljen na motoru halford peva, kao da ovih trideset i nešto godina nije učinilo ništa njegovom glasu, sposobnom da izdrži još naredna dva bisa. "You've Got Ano­ther Thing Comin'", da, da. Baš tako. Čekala se još ta jedna another thing ili song, kako ko želi i hoće. I duboko posle ponoći, na dva sata i dvadeset minuta Judas Priestisanja, publika je bila počašćena jednom, pravom rock-himnom. Bis broj 4. dame i gospodo: "Living After Midnight" (7:0). Šta reći a ne setiti se prvobitnog oduševljenja koje je ta pesma izazvala kod mene pre tačno 31 godinu. Isto to oduševljenje se dogodilo i ove večeri. Majstori su se još jednom naklonili a publika je još jednom iskoristila dlanove i grla da ih pozdravi i oda priznanje za sve što su snimili i odsvirali do sada.
Uz ovako uigran bend, te naredni album koji se očekuje, sumnjam da je ovo bio "epitaf" grupe koju smo gledali i koja je na­kon svog nastupa uspela da izbriše bar na trenutak koncert Whitesnake koji se do­godio pre nepuna tri sata. Dame i gos­po­do, ove večeri, prvog dana sedmog mese­ca, unutar beogradske arene smelo mogu konstatovati da su JUDAS PRIEST razvalili! Metal Gods negokako!
Text by David Varatbedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan