WHITESNAKE
Beogradska arena
Beograd, 01.07.2011.
Whitesnake su bez sumnje jedan od najpopularnijih hard rock/metal bendova na ovim prostorima. Ta njihova pozicija je održavana i albumima "Good To Be Bad" i "Forever More" koji kvalitetom itekako umeju da opčine slušaoce. Uprkos činjenici da dolaze drugi put u kapitalni nam grad države nam, intereso­vanje za njihov nastup je bilo veliko.
Sve u svemu, nakon dve predgrupe: Atlanti­de (videh i čuh samo poslednju pesmu, ni­su ništa posebno ali i to je valjda dovoljno za reon nam) i Male­hook­ers (dobro ime, zvuk i ideja, ali nešto ne ve­rujem u istinitost "sta­vova im", treba biti "ba­ja" za to što se peva), došlo je vreme i za WHITESNAKE, tačno u 21.20h.
Teški blues-rock "Be­st Years" zvuci iz pre­napanjenog ozvuče­nja, označili su poče­tak Whitesnake seta. David Coverdale izlazi poletno na binu, koju su već zauzeli, sad njegovi već dugogodišnji saborci (uje­dno i najbolji gitarski par od nastanka benda) Reb Beach i Doug Aldrich. Trojica novih članova: Brian Tiichy (bubnjevi), Mic­hael Devin (bas) i Brian Ruedy (klavijature) sa osmesima na licu grme podno ogromne zavese na kojoj se nalazi omot po­slednjeg albuma. Prilično impresivno, iako je scena lišena ika­kvih efekata. Koliko me memorija pamćenja služi, Whitesnake su jedino imali neki poseban lajt i scenska pomagala na turneji 1990. godine, kada sam ih prvi put i gledao. Pre toga, kao i u kasnijem periodu, sve je bilo podređeno sa­moj svirci i neuništivoj, uvek šarmantnoj osobi sa ugalavnom odličnim glasom koja pre­dvodi ovaj bend (s pauzama) već 34 godine.
"Dobro veći Beograd" su bile reči kojima se Coverdale obratio publici da bi već u sledećem trenutku "Give Me All Your Love Tonight" razdrma­la publiku i pokazala želju iste da učestvuje u refrenima zgodnim za horsko pevanje. Krajnje veselo, uz sada već sređen zvuk. Odlična "Lo­ve Ain't No Stranger" se utopila u pre­divnu mid-tempo pesmu "Is This Love". Da, da, došlo je i to vre­me kada dame biraju. Ako se izuz­me to šta pojedini ljudi misle o pesmama tog tipa, vredelo je čuti, kako Reb Beach svira solo deonice, iako je kod gazde benda uvek u prvom planu Doug Aldrich, ali to šta Reb radi... e to je znanje. A znanje i dobro vaspitanje je pokazao vođa Whitesnake ceremoniji kada je okupljenima u areni čestitao na pobedi koju je neka tri sata ranije protiv Conge izvojevao naš najveći sportski sin Novak Đoković (trenutni broj jedan u svetu pri igranju igre koju ne razumem, no to ne umanjuje njegov uspeh, te i ja mogu reći: Bravo Novače).
Red je bio da čovek/gitarista s odličnim trbuš­nim mišićima (vežba se i nešto drugo a ne sa­mo prsti za šes' žica) uz amanet David Co­verdalea otpočne pesmu sa novog albuma (ova turneja je promocija istog, tek da se zna) "Steal Your heart Away". Dopadljiv rock se od­mah primio i kod onih koji nisu slušali ovaj odličan album. Na to se nadovezala, posve­će­na publici pesma "Forever More", akustično započeta. Malo odmora je bilo potreno Cover­daleu, te su na bini ostali gitarski revolveraši: Beach i Aldrich, da izvuku iz svojih instrume­nata i one tonove što otprilike postoje kod volšebnog 25-og praga. Klasično gitarsko prepucavanje, ali skraćeno na razumnu meru i majstorski izvedeno. S obzirom na raz­liku u tonu na kojem sviraju i ovde dajem prednost nekadašnjem (a povremeno i sada­šnjem Winger gitarošu). Odlična, sa repetitivnim refrenom "Love Will Set You Free" je završila predstavljanje pesama sa novog albuma. A onda je usledila solo tačka čoveka s kojim sam pričao pre nekoliko meseci kada je svirao sa Lynch Mob u Sofiji (lepo ime, nema šta). Brian Tiichy je doneo toliko muskulature u bend svojim sviranjem bubnja i toliko je podigao svirku na jedan visok nivo, da je bilo i logično (itekako zasluženo) da pokaže svoje stečeno znanje s Berklee muzičke akademije. No, to nije bila samo puka demonstracija bubnjarske sile.
Brian je istovremeno i zabavljač, uz par ga­fova, ruketanje po bubnju i bacanje palica uvis, Tiichy je pokazao i prikazao sve tajne i mogučnosti koje sa sobom nosi glavno me­sto ritam sekcije, srce benda jedno­sta­vno. Odličan bubnjar u odličnom bendu je samo dao šlagvort masivnim udarcima ušao u skraćenu verziju "Slide It In" koja se pred drugi refren pretvorila u "Fool For Your Loving". Erupcija oduševljenja, i opet Beach koji briljira. Coverdale se zdušno trudi, ali operacija glasnih žica koju je imao u avgustu 2009. godine je ostavila traga. U takvim situacijama (a bilo ih je), bend,svi do jednog bez razmišljanja priskaču u pomoć. I to opasno zvuči. Još kada se tome pridruži i razdragana publika, jasno je na šta je ličila vanvremenska "Here I Go Again". Whitesnake su u tim trenutcima stvorili toliko pozitivne atmosfere, koliko meni samo F.C. Barcelona može da priušti, pa vi vidite. I došao je red na završni udarac, kazneni, penal, kako god. Gitare koje paraju vazduh, bubanj koji melje i Coverdale koji se trudi da izvuče najbolje iz svog grla. "Still Of the Night". Ma, koliko mi je ta pesma dosadna, posle svih ovih godina, nemoguće je poreći njenu koncertnu veličinu i trenutak kada svi na bini daju sve od sebe, ne bi li ovu epsku pesmu interpretirali na najbolji mogući način. I bi dobra. I bi močna. I tu bi kraj. Pljeskanje i ovacije za bend koji je sabio svoj set u sat i petneast minuta.
Sam kraj je pripao gospodinu David Co­verdaleu da svima da do znanja da je baš on "Soldier Of Fortune". "We Wish You Well" se čula sa ozvučenja kada je gospo­din bela zmija u beloj košulji otišao sa bine. Kraj dostojan reputacije koju bend ima. Ostalo je da lebdi pitanje, mogu li Ju­das priest da nadmaše dobru atmosferu koju su Whitesnake napravili... odgovor je došao vrlo brzo.
Text by David Varatbedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan