CINDERELLA, MR. BIG
Festivalna hala
Sofija, 15.06.2011.
"Mi pođosmo. Smeli i puni nade vozom, u sparno veče, jedne noći..." - ovo je prerađeni citat iz epizode Asteriksa i Obeliksa "Velika plovidba" i trenutka kada Dr. Vojasen, intelektualac objašnjava vođi klana Ranajesenu Groznom, putešestvije ka "Novoj (neograničenih mogućnosti se podrazumeva) zemlji".
Isto tako i nas dvo­jica odvažnih putni­ka smo se ustre­mili ka Sofiji (mislim na glavni grad suse­dne nam Bugarske, a ne na neko žensko ime) vozom, ne bi li videvši i čuvši dva benda koji su nam (kako kome) bili bitni pre četvrt i manje veka. I tog momenta, kada je voz u startu kasnio benignih 25 minuta, setih se reči šalterske službenice (prodavačice karata koje vam obezbeđuju neverovatnu i krajnje nepredvidivu avantu­ru) o tome: "Kako železnica u eri jeftinih avionskih karata (Easy jet valjda?) mora da vodi računa o svakom putniku i da pruža kvalitetnu uslugu!". Iha! Međutim s obzirom da auto­busa ka Sofiji nema nekim čudnim (uobičajeno radnim) danima, a da život svoj u naj­boljim godinama ne želimo predati sebi za volanom, voz beše najbolje rešenje. I jeste bio, ako se izuzme deonica razdaljine 50km "Beograd - Mala krsna" pređena za svega 150 minuta, te prosečna brzina voza u punom naponu od 45 km/h (to ni Indijancima iz plemena Sijuks ne bi pobeglo u epizodi "Gvozdeni konj" - avanture Poručnika Bluberija, autorskog tandema Šarlije - Žiro, inače omiljenog mi stripa svih vremena) i izlaska iz istog u Niš, što beše prouzrokovano kvarom na pruzi negde posle Niš. 46 putnika što su hrabro krenuli ka Sofiji i tamo malo dalje ispod ka glavnom gradu rodne grudu čukundede pa negde na more, trebalo je prebaciti do tačke B koja se odjednom pojavila u planu želenice naše nasušne. Mini bus je to učinio iz dva navrata. Tačka B beše u Beloj palanci, odakle smo drugom voznom kompozicijom negde pred ranu zoru ili u rano jutro (kako kome, opet) nastavili put ka konačnom odredištu nam, vešto zaobilazeći razdrndrndrndane šine (loša infrastruktura je pravilan naziv za tu pojavu saznah dva dana kasnije, što je samo još jedan u nizu dokaza da se čovek uči dok je živ). Zaista želim da se ostvare oni izumi iz zvezdanih staza poznati kao Teleport. I pored svih prepreka (što nestaju odmah po prelasku granice i prelasku na šine znane kao Šine zaista) koje su se pojavljivale na putu, nas dvojicu putnika ništa nije omelo u misiji: videti i čuti Gospodina velikog i Pepeljugu. Samo čet'r' sata zakašnjenja u odnosu na "red vožnje" i mi smo se jutra sledećeg, turobnog i polukišnog dokopali željene nam destinacije.
Ugodno saznanje po dolasku (Arso, voziš kao zmaj) pred halu (i podgrevanje u odličnom rock klubu Teatar) beše to da su Cinderella zvezde večeri. Takođe lepo bilo je lepo i videti toliko različitih logotipova bendova na majicama posetilaca (ipak je Cinderella preovlađivala) kojih je bilo preko 3000. Iskreno, sumnjam da bi ovaj paket u Beogradu uspeo da privuče više od 400 posetilaca, iako se radi o jednom svirački vrhunskom i jednom odličnom r'n'r bendu.
Dvadesetak minuta kašnjenja nije značilo apsolutno ništa kada su se Mr. Big pojavili na sceni. Shodno činjenici da se nalaze na promotivnoj turneji povodom poslednjeg albu­ma "What If...", svoj dvočasovni set su započeli sa dve nove numere: "Undertow" i "American Beauty". To je bilo sasvim dovoljno da se pu­blika u startu uveri da će uživati u vrhunskim majstorijama koje pruža originalna postava ovog benda: Eric Martin (vokal), Billy Sheehan (bas, vokal),
Paul Gilbert (gitara) i Pat Torpey (bubanj). Iako je početak koncerta protekao u tražnju zvuka od strane ton-majstora, već pri početku slede­će pesme sa sve bušilicama, a to beše "Elec­tric Drill Song: Daddy, Brother, Lover", situacija je dovedena maltene pod konac, ako se izu­zme prejako osvetljenje koje je tako bilo pos­tavljeno radi snimanja DVD materijala. Čist zvuk, odlična svirka i sada već poletan nastup je usledio na sledeće dve pesme "Green Tinted Sixties Mind" i ""Take Cover". Tri nove pesme "I Won't Get In My Way", "Stranger In My Life" i "Once Upon A Time" su malo razblažile atmosferu među auditorijumom, ali su bile sasvim omamljujuće po pitanju vrhunske muzičke interpretacije. Koliko to samo prokleto lako izgleda, kada takvi tipovi sviraju...očigledno svesni da veći deo posetilaca nije baš upoznat sa materijal koji predstavljaju, iskusni majstori su se vratili ka svom proverenom štivu. "A Little Too Lose", "Road To Ruin" te izvanredna, produžena "Price You Gotta Pay" sa sve unisima i rasviravanjem su dovele do klimakteričnog stanja u publici. "Just Take My Heart" je bila ta koju su svi u hali otpevali. To tako ide, jedno­stavno, balade ili polubalade uvek pale i dobar su uvod u inteligentno i impresivno rokanje kome Mr. Big teže, a to su isporučili već u "Mercilles", pred kraj koje je Paul Gilbert započeo svoju nademfovanu solo egzibiciju. I prstomet, i brzina i ton. Opasan baja. "Still Ain't Enough For Me" i "Around The World" su bile završne u seriji predsta­vljanja pesama sa novog albuma. A, onda, onda je usledilo ono horsko pevanje uz "to Be With You", podržano od strane benda na bini tako dobrim slaganjem glasova da je to pa mogu napisati apsolutno fenomenalno, i jbg još bolje od toga. U opštoj euforiji gospodin Sheehan je počeo svoj obračun sa sopstvenom bas gitarom. Jadna. Ne mogu se izdržati baš lako takvi naleti ritmike, tapinga i soliranja. Eh, i dalje mi je krivo što je umesto njega u Parizu davne 1988. godine svirao Bissonette sa David Lee Rothom a ne on. I za sam kraj beše ostavljena pesma koja ih je i predstavila daleke 1989. godine "Addicted To That Rush", sa njihovog debi albuma jednostavno nazvanog "Mr. Big". Klasična unis brzalica, kojoj su muzičari ovog kalibra skloni, nastala po uzoru na dve petarde sa prvog DLR albuma "Eat 'Em And Smile" (doduše jednu beše tad sam Sheehan doneo u bend). Au, kakva tuča. Pa jedno Stop! uz ispruženu ruku Eric Martina, sa svetlom samo na njegovoj ruci. Torpey-eva kaknonada i autimatsko uključivanje dvojca Sheehan - Gilbert samo su zakuvale pesmu do kraja. Nedostajala je smo Gilbertova gitara sa sve resama po vratu, ali ne mož' se imati sve.Ovacije i poštovanje publike su izvele bend za zaključnu "Collorado Bulldog". Kakva pesma, kakav bend, skoro kao kad Messi krene u dribling prethodno upošljen odličnom loptom od strane Xavi-a ili Inieste svejedno. Behu to butalna dva sata demonstracije znanja i sviračkog umeća upotrebljenog na pravi način. Sam vokal Eric Martina mi je oduvek bio pa da kažem p..kast na albumima, ali suočen uživo s njegovom silinom, mogu samo da odam kapu. Mr. Big iako ne spadaju u moj top 50 bendova su mi podarili dva sata najkvalitetnije svirke kojoj sam prisustvovao u poslednjih petnaestak godina. Svaka čast Gospodine Veliki.
Onda je došao bend koji je bio jedan od raz­loga (drugi behu Ratt) za moje prvo putovanje na Monsters of Rock festival 1987. godine. Cinderella, tada beše, mlad, poletan i eksplo­zivan bend, skroz naklonjen simpliciranom r'n'r zvuku. Bojao sam se malo kako će to da­nas da zvuči. Ispostavilo se bez razloga.





"Once Around A Ride" je otvorila set. To! Laringitis iz Tom Keiferovog grla se nije povukao za sve ove godine. Sjajno. Telekaster pršti. Zvuk je pojačan u odnosu na Mr. Big. Jeff LaBar počinje svoj šou sa gitarom. Fred Coury tuče bubanj masivno i jako, kao kuća reklo bi se. Eric Brittingham cementira zvuk koji oplemenjuje klavijaturista/klavirista Gary Corbett. Bend zvuči zategnuto, isto tako i izgledaju. "Shake Me" je logičan sled događaja i svi se tada njišu i ubrzano dišu. Ako su Mr. Big bili opasno zagrevanje, onda je Cinderella dovela stanje u hali do pregrevanja. No, red je bio i da se publika malo iskaže u horskim (refren) delatnostima a za to je izvanredno poslužila "Heartbreak Station". Još jedno menjanje gitare od strane Keifera i "Somebody Save Me" je zagrmela. Kako je prost i kako je divan taj rokenrol. Uz izvanredan rad majstora za svetlo opičena je "Night Songs", savršena za razgibavanje beše "The More Things Change". "Coming Home" je pokazala i čistu stranu glasa Tom Keifera, glasa koji ga neverovatno služi. "Second Wind" je prohujala da bi svi mobilni telefoni i poneki upaljač (ah, kako se vremena menjaju, niko više ne koristi spičke) bili upaljeni pri izvođenju meedleya "Don't Know What You Got/Nobody's Fool", sa sve Keiferom pri klaviru. Am, nek ide sve dovraga, obe pesme su dobre balade, a meni je to teško da izgovorim, a još teže da napišem. No, apsolutno mi nije teško da kažem da mi je poslednja pesma "Gypsy Road" jedna od omiljenih uopšte iz duge r'nr' istorije. A nju su dobrodržeći momci odsvirali briljantno. Sjajan kraj.
Kao što se i očekivalo pri gromoglasnom skandiranju, bis nije mogao da izostane. Sa bisom je došlo i iznenađenje u vidu fenomenalne blues pesme "Long Cold Winter". E, ako sam nešto hteo da čujem, to je bilo to. I bilo je super. "Shelter Me" je zatvorila koncert. Ono što su prateći vokali (ženski) i Little Richard (klavir) otpevali i odsvirali na verziji koja se čuje na albumu, bend je još bolje izveo uživo, sa sve solom na saksofonu što je bilo delo gospodina Keifera, koji je tokom ove pesme pokretima itekako podsetio na svog uzora gospodina Steven Tayler-a, neprevaziđenog. "25 Years Of American Rock'N'Roll" piše na poleđini jedne od oficijalnih majica koje je Cinderella imala u ponudi. Dodao bih "And Still Goin' Strong". Fenomenalan bend, da baš tako fenomenalan.
Dva totalno različita pristupa muzici su obeležila ovo veče. I oba su bila impresivna na svoj način. Tri i po sata svirke i više nego dovoljno. "Teatar" ili "Fans" kao odredište posle koncerta, nebitno oba kluba su dobra, baš kao i bendovi koje sam slušao te večeri. Čak je i voz iznenadio u povratku, stigao je bez kašnjenja i raznih smicalica...
Text by David Varatbedijan
Photo by Ivailo Aleksandrov