THE CULT
Beogradska arena
Beograd, 04.06.2011.
Redovno gledam Sport klub. Može i onaj s dodatkom +, a odskora i onaj najnoviji. Tih nekoliko dana pred koncert The Cult-a u Beogradskoj areni (po treći put u zemlji nam za poslednjih šest godina), osim što sam studirao igru Gvardiolinog tima poznatog kao Barcelona, šampion Evrope, u sijaset repriza onog finala na Vembliju, koje me je odvojilo od koncerta Goblina, jedna čudna stvar se dešavala na pomenutim TV kanalima. Išla je reklama za predstojeći koncert The Cult-a. Debilnog li poteza, a još debilnije mi je delovalo hiljade faljera po blagajni i oko arene na dan koncerta. Setih se starog dobrog (i naravno neuspešnog) trika poznanika mi, koji je držao nekoliko klubova u ovom gradu. Naime, flajeri za dešavanja u istima su se mogli pronaći, a gde drugde nego u samom prostoru. Savršeno, gotovo ingeniozno, samo je potrebno da još neko dođe u pomenuti prostor. Marketing arene, beogradske nam primenio je istu taktiku. Neću pomenuti tekst na poleđini faljera, kao ni idiotske "copy-paste" najave u novinama. To treba pročitati i doživeti, te nepoverovati da je sve otišlo toliko u... Činjenica je da je danas "wikipedia" opšte dobro, ali treba znati i kako se to opšte dobro koristi, malo mozga i upotreba istog uopšte nije na odmet. Opet, treba i priznati da su The Cult daleko od pozicija koje su nekada imali, a da sa ovakvom mizernom reklamom i nisu ni mogli privući mnogo više ljudi od prisutnih otprilike hiljade tri. Iskreno, sumnjam i da se među tih hiljade tri posetilaca, našlo više od 100-inak koji su uopšte ispratili karijeru ovog, jednog od važnijih britanskih bendova nakon albuma "Ceremony". Dosta se desilo od tad, čudni "The Cult", odlični "Beyond Good And Evil" i hermetični "Born Into This" kao i poslednji singl "Embers". Iskreno, za gro publike to nije ni važno, oni su dobili šta su hteli, hitove svoje mladosti i priliku za ispoljavanjem nostalgije. Sve dok se "Fire Woman" čuje dobro je reče neko pored mene, očigledno osoba sa minusom interesovanja za bilo šta iz sadašnjeg nam 21. veka.
Pola sata posle zakazanih 21h, The Cult su se pojavili na bini. Dočekani su ovacijama, nekadašnjih tinejdžerki, današnjih tetki i ljudi koji su slušali (možda im se omakne i danas) ovaj bend. Prosek godina posetilaca, preko trideset. Činjenica je da The Cult ne privlače današnje tinejdžere, ali isto tako trebalo bi se i upoznati s istorijskom čvrstom građom iz domena rok muzike. Trebalo bi da...
Krajnje neočekivano i na nesreću izveštaća dnevnih nam novina (ah, šta uradi "copy-paste") bend je počeo svoj set sa pesmom "Rain", a ne kako je svuda napisano novom "Every Man And Woman Are A Star" (ta beše druga, i beše dobra, zaista dobra pesma, ne zvuk koji se prostirao halom elegantno smanjenom i prilagođenom broju posetilaca). Na pomenute dve pesme, The Cult predvođeni Ian Astbury-em (vokal, daire) i Billy Duffy-em (gitara, glavna da se zna) uz standardnu postavu u proteklih godina šes' : Mike Dimkich (gitara), Chris Wyse (bas) i izvanredni John Tempesta (bubanj), su se uglavnom usaglašavali sa toncem i svojim pozicijama u bendu. Škripalo je to. Blokovska, hard-rock "Electric Ocean" je ujedinila petorku na bini. Drago mi je što sam čuo tu pesmu uživo, prvi put posle godina 24. "Sweet Soul Sister" je prva pesma koja je izazvala opšte oduševljenje. I to baš oduševljenje, dobra vremena se ne zaboravljaju tako lako, a ovaj bend ume na to da podseti. Nakon "Horse Nation", usledila je prva "stanka" sa odličnom "Saints Are Down". Majku mu, kada dođe do vazduha Astbury ume da impresionira glasinom, a Duffy da zvucima iz svojih gitara (prevashodno Gretsch-a, pa onda Gibona) prikaže vrlo glasno, šta ga je to uzdiglo iznad mnogih šestožičanih likova. Zagrmela je i "Rise", jako. Na žalost "Nirvana", kao i sve pesme sa albuma "Love" a to je bila već sledeća "Phoenix" i uvodna "Rain" su uništene, nije to ličilo na ozbiljan bend. Razigranost koju makar dve od tih pesama poseduju je nestala, njet, nema je. Na žalost, kao što već rekoh. Zašto neko uopšte menja aranžmane i dodatno komplikuje sam sebi pos'o?
Trominutni film o stradanju sevrnoameričkih Indijanaca je bio dobar za predah i uvod u novu mid-tempo pesmu "Embers". Ian-u je ovo ležalo, čvrsto stegnuvši mikrofon, malteći opet dugom kosom (šta li koristi za istu?), ispevavao je stihove koji mu očigledno znače. "Spiritwalker" i "Lil' Devil" su digle raspoloženje, dok je inače odlična stones-ovska itekako "Dirty Little Rockstar" (sa albuma "Born Into This", da se zna), smanjila tenziju pred završni triling, jak kao i pasovi Xavi-a, Inieste i Messi-a: "Wild Flower" (prekinuta na pola, pa odsvirana opet, problem sa Billy-evom gitarom, jbg), "She Sells Sanctuary" (opšte Ura u Areni) i "Love Removal Machine" sa sve odličnim prangijanjem na kraju, zna se kako se svira ta pesma, bastardni miks AC/DC-a i Stonesa. Odlično.
Lobanja sa platna je i dalje isijavala, čekao se i dogodio huk publike, koji je dozvao bend na bis. Vešto razlaganje i prva reč beše izazvala ekstazu, eto i nje. "Fire Woman". Ne baš najsjajnija izvedba, ali odziv publike na ovaj vanvremenski hit u Srbiji je potro i tu prividnu neusaglašenost benda. I za sam kraj, Astbury-u a i mnogima u sali draga pesma od benda Vrata: "Break On Through". Ko voli eto mu.
Sabravši sve pluseve, oduzevši ono što je zaista bilo loše The Cult su odsvirali sasvim solidan koncert, kome je ruku na srce falilo energije, emocije se kod Astbury-a ne dovode u pitanje. Gledao sam ih u boljim izdanjima, no ove subote s obzirom na sve što je prethodilo koncertu, mogu reči da su mi čak i ovakvi The Cult prijali. Set lista sasvim dobra za poznavaoce, za neupućene nekoliko neočekivanih momenata, da ne kažem nepoznatih (!) pesama. Kasnije, zahvaljujući ljudima iz njihovog menidžmenta, bilo je i prilike posedeti s bendom (- Astbury), na terasi hotela nedaleko od Arene. No, sva zadovoljsta su skupa, za sve ostalo tu je master card...ide li tako nekako ta reklama?
Text by David Varatbedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan
Special thanks to Dan & Jerry