LYNCH MOB
RBF
Sofija, 02.11.2010.
Puni nade i vere u brze železnice (pruge) Srbije, hrabri avantu­ristički nastrojen dvojac (Pizzy moj dugogodišnji saputnik, ima tome jedno dvadeset leta i ja) se zaputio u glavni grad susedne nam Bugarske države. Treba li reći i napomenuti da u kupeu, a i celom vagonu bogami, grejanje nije radilo. Baš je to lep do­življaj kada se putuje noću, početkom novembra meseca. Vozi Miško! Ne mož' brže, garimo dvadeset na sat sve do Male Krs­ne... A i nije Sofija (koja Sofija bre?), tako daleko, svega devet sati brzim vozom sa sve usputnih četrnaestak stanica + odvrtanje plafona u kupeu na granici od strane carinika, njihovih, ne naših. No, Sofija je bila poprište koncerta jednog od omiljenih mi gitarista George Lyncha vođe benda Lynch Mob, a nekadašnjeg gita­riste Dokken-a, te se na put moralo otići.
Posle beskonačnog putovanja vozom, sve ostalo je štimalo. Nakon ručka je usledilo upoznavanje sa bendom + malo priče & tračeva. Te saznah od Brian Tichy-a (bubanj ex-Billz Idol, Foreigner, Pri­de & Glory, sada u Whitesnake i Lynch Mob) da će novi Whitesnake album biti objavljen u aprilu na­redne godine, iako je ovog marta snimljen, kao i da mu Lynch ne veruje da je svirao gitaru na Idol-ovom koncertu. Neći mi napisati koliko je Pizzy (u slobodno vreme bubjnar benda takođe slobod­nog shvatanja vremena i delovanja, Karizme) bio oduševljen razgovorom sa malopre pomenutim akterom. Robbie Crane (bas, Ratt, ex-Vince Neil Band, Adlers Appetite) mi je obznanio da đe Ratt doći u Evropu sledećeg proleća + još neke priče. Sam Lynch je bio za­bezeknut kada mu rekoh da sam gledao Dokken davne 1986-te, kao predgrupu Accept-ima i tako. Bilo je krajnje zabavno. Odlična uvertira za koncert koji je usledio nekoliko sati kasnije.
Bivša bioskopska dvorana, kapaciteta jedno 400 posetilaca je pretvorena u RBF. Na žalos' broj posetilaca na koncertu nije premašio cifru od 200. Uostalom tko ne zna, ni ne treba da sluša ovakav bend. A bend, kao i svaki američki bend. Svi znaju šta treba da čine. Polje delovanja na pozornici je strik­tno podeljeno. S obzirom da im je ovo bio tek drugi koncert na aktuelnoj Evropskoj turneji, videlo se da svirka još nije dove­dena do perfekcije, ali sami akteri bogatog iskustva itekako umeju da se snađu u svakoj situaciji.
"She's So Evil..." beše prva pesma. Podsećanje na debi al­b­um "Wicked Sensation". Vrlo lepo podsećanje, beše to 1990, odlična ploča. Usledile su još dve "River Of Love" i "Hell Child". Bend evidentno ume da prizove zvuk tog vremena (izgled sasvim sigurno ne), i što je najvažnije šef osokoljen prijemom publike (sam je priznao da je očekivao svega 20-ak ljudi) je krenuo u sklopu pesama da pokazuje zbog čega spada u sam vrh svet­skih gitarista. A tek što ima prstohvat. A bogami i ton. Drugi triling pesama je usledio odmah posle Oni Logan-ove priče i svađe sa monitorima. Taj drugi triling se odnosio na pesme sa novog Lynch Mob albuma "Smoke & Mirrors". Čuli smo besprekorne izvedbe, odličnih pesama kao što su: "Revolution Hero", "Let The Music Be Your Master" i "21st Century Man". Zaista šteta što album nije doživeo bolju promociju.
Uz prilično nešposredan kontakt sa publi­kom, sad već sasvim siguran bend je nasta­vio dalje u bržem tempu, sve do momenta kada je alfa & omega ceremonije master Ly­nch uleteo u izuzetni "Mr.Scary" solo. S ko­jom lakoćom je ostatak benda ispratio tu kompoziciju, to je bilo za ne poverovati. Sve iz mesta i na mestu. Tichy je bio najglasniji, s razlogom. Treba se izboriti sa zvukom gita­re koji izlazi iz išaranog ESP-a. Ujedno, po­tonji instrumental je označio i deo koncerta posvećen Lynchovom matičnom bendu. Svi u Sali (dobro de, skoro svi) su zdušno otpevali "Into The Fire" i "Tooth & Nail". I u tom trenutku mi je postalo jasno, kako bi Dokken bio još veći bend samo da Dokken Don (a nije Don inače bi bio Kum ili štagod) nije bio pevač istog. Oni Logan sa sve Plant-ovskom pojavom i ponašanjem je upravo taj glas koji je Donu nedostajao, a koji iskre­no sumnjam da i sad poseduje. I to beše to. Sat i deset minuta, jedanaest pesama, nekoliko improvizacija i bend je otišao sa bine.
Još jedna ona glavna, ona pesma koja otvara debi album je falila u repertoaru. Da, "Wicked Sensation" se svira na bis, za­služeno dobijen i prilično jako dozvan ako se sudi po broju po­setilaca. I stigao je taj "zli" rif. Glasno. Odlično. No, da se bis ne završi za svega pet minuta, bend se pobrinuo tako što je počeo sa rasviravanjem pesme ubacivši detalje iz "Smoke & Mirrors", da bi tik posle predstavljanja benda i klasičnog nači­na zahvaljivanja auditorijumu, ipak završili pesmu kako joj i dolikuje. Jasnim rifom i odličnim refrenom, naklon publici je bio neizbežan, baš kao i osmeh na njihovim licima.
Voleo bih da je ovaj koncert bio negde na sredini turneje, ko zna kakve bi se tek "cake" onda mogle čuti. Međutim i ovako, mogu s zadovoljstvom konstatovati da mi je ovih 80 minuta koncerta izbrisalo iz glave devet sati puta. Zna ova četvorka šta radi i što je najvažnije to se i čuje. Jasno & glasno!
Hvala: Bobi Pavlov & RBF
Text i photo by David Vartabedijan