OZZY OSBOURNE
Budapest Sportarena
Budimpešta, 04.10.2010.

Da su odlasci na koncerte u po­slednje vreme kod nas postali neka vrsta luksuza, poznata je stvar. Poredeći našu situaciju sa inostranstvom, ne dolazi se do nekog boljeg zaključka. Što zbog visokih cena ulaznica to zbog prilično bogate ponude, organizatori ovakvih manifestacija mogu da računaju na profit samo u retkim slučajevima i to kad su u pitanju samo pojedine mega-giga zvezde koje i ne na­stu­paju baš često. Tako se u Budapest Sportareni oko 20h kada je zakazan početak predstave, našlo svega nešto preko 1.000 (!) ljudi. Sablasno prazna Arena imala je priliku da u polučasovnom nastupu isprati do­maću predgrupu (mislim da se radi o bendu Neck Sprain - mada nisam proveravao).
Njihov nastup sam tendenciozno propustio, ne bi li udovoljio svojim nikotinskim potre­bama, provodeći vreme u odeljku obezbedjenom za pušače (i pušačice - dakako), jer je pušenje u dvorani naravno zabranjeno. Na svu sreću, za to vreme, prostor u Areni se prilično popunio, mada je sala i dalje delovala prilično prazno i sa oko 6.000 ljudi u njoj.
Negde oko 20:50,pod još uključenim sve­tlima Arene, iz razglasa se začu "O-o-o-o-o-o"... Setih se tada Black Sabbath­ovog nastupa u Sofiji 2005., te da je na sličan način Ozzy i tada otvorio show. Retko ko da je uspeo da odreaguje, sve­tla su se odjednom ugasila, uvod sa tra­ke "Karmina Burana", neizostavna izjava "Let The Madness Begin" i bum/tras "Bark At The Moon". Zvuk glasan i kva­litetan, rasveta ništa neuobičajeno, spe­cij­alnih efekata nigde na vidiku, uvek do­b­ro raspoložen Ozzy (kladionica je ovorena, pitanje glasi: Na "čemu je" frontmen?),sve se lepo čuje (osim publike!) pa ih pevač uvlači u novu "Let Me Hear You Scream". Nažalost ni to ne pomaže. Koliko je samo puta tokom nastupa ponovljeno: "I cant fuckin hear you" i "louder,louder", nisam brojao ali je cifra pozamašna. Permanentno indife­rentna budimpeštanska publika je ove večeri prevazišla samu sebe. Al, šta je tu je, "Brko" nekoć reče "Show must go on"... "Mr. Crowley" i "I Dont Know" kao da obećavaju buđenje,ali avaj!, konstantna hladovina je ostala u vazduhu do kraja. Osbourne naja­vljuje kompoziciju svog matičnog benda Black Sabbath i uz ne tako izvikanu (ne znači i manje kvalitetnu) "Fairies Wear Boots" nastavlja program. Kako se ove godine navršava 40 godina od objavljivanja Black Sabbath albuma Paranoid, bilo je i za očekivati da će još koja numera sa ovog grandioznog Rock klasika biti uvrštena u set listu, ali je to ipak ostavljeno za finale. Moćan riff protutnji salom u vidu "Suicide Solution". Da li u ovoj ili to beše prethodna pesma, Ozzy se latio šmrka, pa su "srećnici" iz prvih desetak redova s vremena na vreme, obilno čašćavani mešavinom pene i vode pod pritiskom. Naravno da je vinovnik polivanja spravu isprobao i na sebi. Sa veoma uspešnog albuma "No More Tears" prva se na redu našla "Road to Nowhere". Primetih tada neki čudan efekat na vokalu, ali to beše vokal sa matrice(!), koji bi u slučaju omaške ovog već vremešnog pevača, trebalo da bude beg u sigurno. Da ne budemo neskromni, Ozzy je uglavnom, sasvim dobro obavio svoj zadatak. "Shot in the Dark" je uspela refrenom da probudi i pevanje pojedinaca, a nakon nje dodje i vreme za predstavljanje benda.Na ovoj turneji u Ozzyjevom pratećem bendu su: Adam Wakeman klavijaturista koji je osim pratećih vo­ka­la u nekoliko navrata bio zauzet i sviranjem druge-ritam gitare, zatim već dugogodišnji basista Rob "Blasko" Nicholson (poznat i po saradnji sa Prong, Danzig...), novi bubnjar Tommy Clufetos (Alice Cooper,Ted Nugent...) i momak u kojeg je Mr.Osbourne položio velike nade (?!), rodom Solunac, pravim imenom Kostas Karamitroudis, mlađani gita­rista poznatiji pod imenom Gus G (gitarista benda Firewind). Iako je Ozzy svakog muzi­čara najavljivao tri (!) puta, reakcija je bila za ne poverovati. Tada se na kratko odšetao sa bine i ostavio muzičare da uz modifikovan Sabbathov instrumental "Rat Salad", po­kažu šta umeju. Šta su pokazali ne bih posebno komentarisao, ali zameniti bubnjare poput Tommy Aldridgea i Carmine Appicea ili gitariste kakvi su Randy Rhoads, Jake E. Lee i Zakk Wylde, nikako nije mali izazov. Svirati ovakve (vrlo neinspirativne!) solo tačke u XXI veku a pri tom zamenjivati pomenuta imena, u najmanju ruku je neukusno (tu posebno mislim na Clufetosa). No, najvažnije je da se glavni akter događaja odmorio, te nastavio show izuzetnom temom Rock muzike uopšte,odnosno gigntskim rifom "Iron Man" (naravno Black Sabbath).Pomalo čudan izbor za set listu sa "Killer Of The Giants" je izgleda dodatno spustio "opuštenu" publiku, ali su zato hitovi tu kad zatrebaju (bar u Ozzyjevom slučaju ih ima podosta)."I Don't Want To Change The World" uspeva da podigne atmosferu a autobiografska (?!) "Crazy Train" da odjavi oficijalni deo predstave, naravno uz "God Bless You, I love You All!".
"I can't fuckin hear you" i "louder,louder" te "louder you cunts"!, (kakva gradacija) bejahu reči kojima se Ozzy vratio na binu. Tek kada je nekako uspeo da privoli publiku da ponavlja za njim "one more song", krenuo je sa izvedbom "Mama, I'm Coming Home".Ponovo "podvučeni" vokali sa matrice (više iz­gledalo kao efekat), upaljači i mobilni telefoni, spontano peva­nje refrena i reakcija je ipak iznuđena (na produžetke). Neizo­stavnom "Paranoid", koncert je uspešno priveden kraju.Sve u svemu, beše ovo veoma dobar nastup, pa sad već sa sigur­nošću možemo da konstatujemo (nažalost) još jedne odla­zeće Rock veličine (šta god ko o njemu mislio). Upoređujući set listu sa drugim koncertima sa tekuće turneje, vidim da je večerašnja skraćena za jednu numeru ("War Pigs"), ali za ovaku publiku i stotinak minuta zaista poštene svirke je i više nego previše. Ostaje žal (za mlados' svakako) što naša publika nije mogla da vidi ovakav koncert. Iako sumnjam da bi kod nas odziv bio veći, reakcija bi sigurno bila neuporedivo bolja. Najvažnije je ipak da se Ozzy dobro držao (za mikrofon) pa je uz polivanje kantama vode (što sebe-što publike) i ostale njemu svojstvene ludorije, uspeo da opravda nadimke poput Madman of Rock, Prince of Darkness...
Ono što bismo od njega u skorijoj budućnosri mogli da očekujemo je priključivanje starim drugarima Tony Iommiu i Geezer Butleru, kako bi zajedno pod okriljem imena Black Sabbath, novim studijskim albumom i promotivnom turnejom,okončali veoma uspešne i plodotvorne karijere. Ako do toga dođe, nek' im je sa srećom.
Text by Borko Ristić
Photo by Brian Rašić