GUNS N' ROSES, DANKO JONES, NIGHTSHIFT
Beogradska Arena
Beograd, 23.09.2010.

Pisati recenziju o nastupima nekad mega imena Guns N' Roses posle svih peripetija vezanih za ovo ime, nikako nije lak zadatak. Svima je poznata činjenica da je celokupni mi­nuli rad ovog benda, danas vezan za samo jednu osobu, od­no­sno za jedinog aktera originalne postave, kontro­ver­znog ili kakvog god,pevača W. Axl Rosea. Okružen iskusnim sviračima, Rose proteklih nekoliko godina manje-više us­pe­š­no exploatiše (naravno u svoju i samo svoju korist - a či­ju bi) sve ono što je sa nekadašnjim kolegama postavio u dvema poslednjim dekadama prošlog milenijuma.

Sudeći po kvalitetu i upečatljivosti nu­mera sa poslednjeg studijskog os­tvarenja "Chinese Demokracy" iz 2008. (na koji se čekalo 15 godina!), Axel se i nije Bog zna kako proslavio.
Kako je neko izjavio, da u GN'R ima demokratije koliko ima i u Kini, nije teško zaključiti da je sve u ovom ben­du postavljeno na ruku njemu (i sa­mo njemu). Iako tiraž albuma ne mo­že ni blizu da se poredi sa pret­hod­nim ostvarenjima a promotivna kampanja i nije odrađena po svim pravilima igre (ni jedan video klip?!), raznim excesima i odlaganjima, Axl je uspeo da probudi vrlo veliko interesovanje publike za njihove (njegove!) žive nastupe,tako da je u okviru turneje po Evropi konačno na red gradova stigao i Beograd.
Bez obzira na prilično visoke cene ulaznica, te večeri se u Areni našlo 11.700 ljudi koji su bili spremni da izdvoje pristojnu sumu novca. Domaće zagrevanje Nightshift sam propustio, a po pro­tokolu za 22h najavljenog Danka Jonesa sam delimično ispra­tio, jer je cela manifestacija krenula nešto ranije. U pet numera koje sam uspeo da uhvatim, Jones je visoko energetskom i kraj­nje poštenom svirkom uspeo da pridobije simpatije publike i da ih dobro zagreje. Uz poslednju numeru u kojoj je poimence na­brajao preminule aktere istorije Rock'N'Rolla (od Ramonesa, Ja­mes Browna i Johnny Casha...), Dankov trio se oprostio od beo­gradske publike, nadam se ne zauvek.
Bližio se tako i onaj trenutak pojavljivanja GN'R, najavljen za 23h. Poznat po beskrajnom kašnenju (u Pešti 1992. dva, a 2006. skoro tri sata!), Mr. Rose se smilovao pa je beogradska predstava krenula sa samo 30 minuta zakašnjenja. Prva i istoimena pesma sa novog albuma uvela nas je u krajnje frenetično dočekan show. Publika još nije ni uspela da dodje sebi a usledile su za redom "Welcome To The Jungle", "It's So Easy" i "Mr. Brownstone". Axl samouvereno vlada pozornicom dok ga ostatak ekipe krajnje uvežbano prati. Tri gitare, bas, bu­banj i dve klavijature, ukupno 8 ljudi na bini (Osam Tambu­ra­ša?!). Svaki od gitarista (Richard Fortus, DJ Ashba i Ron "Bum­blefoot" Thal) je tokom nastupa dobio svojih 5 minuta te su uz te­me soundtrackova tipa "007" ili "Pink Panter" svirali neke svoje improvizacije.
Sledile su zatim dve nove "Sorry" i "Better" a McCartneyeva "Live and Let Die" vraća atmosveru na nivo. Još jedna sa novog albuma "This I Love" pa zatim poznata "Rocket Queen", da bi za­tim jedini preostali član iz stare "prateće" ekipe Dizzy Reed, do­bio prostor za klavirsku solo tačku sve na temu "Ziggy Stardust" koja je vešto utopljena u novu "Street Of Dreams". Treba li ko­mentarisati reakciju na uvodne taktove "You Could Be Mine"? Po­novo gitarski solo,ovog puta DJ Ashba na zadatu temu "Ballad Of Death". Najpoznatija tema najvećeg hita i publika je u transu. Naravno "Sweet Child O' Mine", u kojoj je Axel prošetao sa kraja na kraj bine uvijen u državnu zastavu Srbije. Jeftino? To još uvek radi poso.
Spuštanje lopte sa "Antother Brick In The Wall part2" (čemu to?) koji se pretapa a Axelov klavirski solo na koji se logično nadovezuje "November Rain". Vrištanje, suze ,upaljači i sve što uz to ide... Još jedna (najzad) poslednja gitarska solo tačka, odnosno Bumble­foot "časovi tkanja i pletenja". Na kraju mu se pridružuje DJ Ashba te zajedno razlažu "Dont Cry" koju publika zdušno prati (Axl se pojavljuje tek u trećoj strofi). Nova "I.R.S." pa odlično prihvaćena "Knockin' On Heavens Door", sve sa pevanjem publike pred posled­nji refren i za kraj regularnog dela ostavljena "Nightrain". Nije im trebalo puno da se vra­te ne bis i počaste stverno odličnu publiku još kojom numerom. Za početak nova "Ma­da­gascar" a onda iznenadjenje u vidu AC/DC klasika "Whole Lotta Rosie'. Masa u de­li­rijumu. Spuštanje i opuštanje uz minijaturni instrumental, i za finale neizostavna "Para­dise City" sve uz konfete i trostruko poklanjanje izvođača.
Šta reći na kraju...155 minuta svirke je za svaku pohvalu. Oče­kivao sam da će mi biti naporno ali iskreno ipak nije.
Da su umesto raznih solo tačaka i instrumentala ubacili još po koju GN'R "Izvornu" numeru bilo bi prijatnije ali set lista je ipak stvar izvođača. Muzičari u bendu su na pristojnom nivou, ali ko­liko se sve to uklapa u GN'R priču to je druga stvar. Zaista stoji izjava James Hetfielda iz Metallice povodom ove postave: "Naj­skuplji tribute bend na svetu". Mada bi Axl (koji inače peva bolje nego ikad) sličan efekat postigao i sa bilo kojim drugim prate­ćim bendom, kod mnogih prisutnih ostaje neostvarena želja da na bini gleda originalan bend. Ipak najvažnije je da je domaća publika nakon toliko vremena i odlaganja uspela da vidi Guns N' Roses. Guns N' Roses?! Ah, da, Axl Roses' Guns N' Roses.
Text by Borko Ristić
Photo by Aleksandar Zec