SKUNK ANANSIE
Bašta SKC-a
Beograd, 28.06.2010.
Sledeće godine ću sasvim sigurno izbeći bilo koji ko­n­cert u periodu od 21. do 28. jula. Ako je na koncertu Billy Idol-a, rominjanje bilo opomena, nakon grada i hladnog vetra u Sofiji, tik pred početak nastupa britanskog benda Skunk Anansie, nebo (do tada relativno, ali sve je iona­ko relativno) se prolomilo. Dvadesetak minuta pljuska je bilo sasvim dovoljno da prostor bašte (u nekim novina­ma dnevnim opisanu kao terasu) u SKC-u pretvori u ba­zen. Voda koja se zadržal (a prethodno natopila odeću i obuću) je itekako dovoljan razlog da nervozni dočekate koncert. Neki posetioci su i odustali, ali skoro 2.000 lju­di je ipak sačekalo nastup benda koji je nekada bio tzv. alternativni mejnstrim (eto paradoksa, baš kao i sama alternativna scena).
Natopljenih 2000 duša je dočekalo sa dva i po sata zakašnjenja izlazak Skin (De­bora Dajer) i njenog ispostaviće se tročlanog pratećeg benda na binu. Jesu to sve ljudi koji su zajedno sa Skin i krenuli u rock putešestvije sa izvan­red­nim debi albumom "Paranoid & Sun­bur­nt", obajvljenim sada već daleke 1995-te godine, ali oni ni po čemu ne mogu da zasluže ikakvu rolu osim pomenute pra­teće. Obučena u nešto što bi verovatno i Grace Jones nosila na sebi, skidajući u toku prve pesme (a beše to čvrsta & jaka "Selling Jesus"), sa sebe to nešto, Skin je svo­jom muskulaturom i gracioznošću, a prevashodno glasom, u momentu pridobila audi­to­rijum za sebe. U narednih devedesetak minuta, ona to vođstvo nije ni za trenutak ispu­stila iz ruku (e, tako bi Brazil trebalo da igra...). Bend je svo to vreme bilo da se radilo o postgrunge pesmama tipa "Charlie Big Potato" ili baladama kao što su "Charity" ili pak izvanrednoj "100 Ways To be A Good Girl", zvučao korektno, pa čak i dobro, ali, ali to je sve jalovo i nikako ne može da isprati energiju kojom je Skin isijavala. Uz zahvalnost publici što je ostala uz bend uprkos vremenskoj neprilici Skin je kao po komandi ređala dosta znanih pesama, koje je publika (prosek preko 30) zdušno prihvatala.
Povremeno skakanje u publiku ("I Can Dream") i stajanje na rukama posetilaca u toku vanvre­menske "Weak", samo su učvrščivale status ove pevačice kod već "kupljenog" auditorijuma". U toku nastupa, beogradska publika je imala i priliku da premijerno čuje novu pesmu "My Ugly Boy" za koju su dan kasnije i snimali spot u gla­vnom nam gradu. Šta reći korektna pesma, na prvo slušanje ništa više od toga, ali to nije važilo i za rekaciju prilikom izvođenja pesme "Twi­st­ed". Odličan ulazak bubnjara i disco basiranje na pravi način voze ovu pesmu dok Skin upečat­ljivo peva. Sat i petnaest minuta, totalne posvećenosti glavne akterke ovog koncerta je brzo prošlo. Toliko brzo da se odeća natopljenih još nije ni osušila.
Bis je bio krajnje opravdan uz još jedno za­h­valjivanje na odličnom prijemu. Ima Beograd srce i posvećenima ga rado poklanja. "Hedo­nism" su otpevali svi koji znaju tekst pesme. Osmeh na licu glavnih protagonista je go­vo­rio da su i oni zadovoljni. No, pošto nisu oni Bryan Adams i pošto se sa bine ne odlazi ba­ladom već nečim što će odzvanjati makar sat vremena nakon koncerta Skunk Anansie su svojih devedeset minuta priveli kraju uz moč­nu i razložnu "Little Baby Swastika", poruka za kraj? Mislite o tome.
Bilo je lepo videti jedna bend iz dvedesetih koji još uvek ima snage i ima ličnost u ben­du kojoj nije do predaje. Posle koncerta je bilo potrebno samo izvući njihov debi album sa police i prisetiti se te pločurde.
Oštrica te ploče nije otupela ni nakon petnaest godina.
P.S. Skin odlična, publika odlična, zvuk dobar, lajt odličan, bend korektan, kiša odvratna.
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan