SONISPHERE FESTIVAL:
Rammstain, Manowar,
Alice In Chains, Stone Sour, Skre4
Stadion Vasil Levski
Sofija, 23.06.2010.
Nebo nam Sofijom tog jutra nije obećavalo ništa dobro. Tmurni oblaci su se nadvili nad gradom, što se samo po sebi nadovezalo na padavine/vremenske nepogode prethodnog dana. Sporadične kapi kiše su se smenji­vale sa povremenim bljescima zubatog sunca. Krajnje odvratno, trebalo je tog popodneva/večeri izdržati još je­dan dan na stadionu Vasil Levski. Predaja pred me­tereološkim (ne)prilikama uopšte nije bila razmatrana kao opcija. Nema toga što kišobran od četiri leva (oko dva desna) i kabanica od dva leva (garancija kvaliteta) ne mogu da podnesu. No, pre odlaska na stadion (na vreme tog dana) trebalo je pro­veriti stanje stvari u lokalnim HM cd/merchandise šopovima. Cene umerene, izbor sas­vim pristojan. Pao je novi Ozzy (digipack) za 16 leva (aproksimativno osam eura), te jedno davno željeno (ali prilično besmisleno) Backyard Babies izdanje: "From Demos To Demons", no cena beše i više nego prihvatljiva. Isplati se doći u Sofiju samo zbog takve kupovine, baš kao i dobrog obroka u "Happy Bar & Grill" restoranu, gde uvek služe simpatične konobarice u još simpatičnijim suknjicama (znano u narodu kao maksi mini suknja).
Gužve na ulazima uopšte nije bilo, te je naš deo beogradske ekspedicije sti­gao na sam početak nastupa odličnog američkog benda Stone Sour. Popula­cija koja prati rad Slipknot-a je zaista velika, te nije ni bilo čudno što je i ovaj Corey-ev bend naišao na opšte odo­bravanje. Dnevno svetlo (prigušeno od oblaka) se ipak pokazalo kao element koji umanjuje snagu samog nastupa benda. Bez obzira na to Stone Sour su se predstavili kao tačan i jak bend.
Nema tu nikakve greške, ali ni preteranog odstupanja ili bilo kakvih mogućih (a verovatno poželjnih) improvizacija. Sve pesme su zvučale kao sa CD-a, jedini predah je bila balada "Bother", ko­ja je zahvaljujući rotaciji pre svega na VH1 doživela status hita. "Get Inside" je bila poslednja pesma na nastupu i nakon kla­si­čnog zahvaljivanja publici na toplom dočeku (a temperatura vaz­duha se neumitno spuštala) i baljezgarijama tipa: "Vi ste najbolja publika", Stone Sour su otišli sa bine.
Bilo bi interesantno videti ih i čuti u ma­njem prostoru, to još uvek nije bend za stadione, ali novi album se sprema i ko zna šta sutra može doneti...
Oblaci su i dalje delovali preteće, što je bilo sasvim logično jer su se na bini našli "novi" Alice In Chains. Tmurno vreme, tmu­rna muzika. Bio sam prilično skeptičan kako će novi pevač Will­iam Du Vall zameniti nezamenljivog lika sa jarećom bradicom i cvikerima tamnim, preminulog Layne Staley-a. Na poslednjem albumu "Black Gives Way To Blue", Du Vall zvuči odlično, ali ko­ncert je već drugi ring. Pokazalo se da ne treba imati ni malo su­mnje u Jerry Cantrellov izbor.
Već prva pesma "Them Bones" je zagrmela iz sve snage (nebo je na sreću bilo mirno). Taj štim koji Alice In Chains imaju, može sa­mo da vam nakostreši kožu. Cantrell je uporedo sa Du Vallom de­lio glavni vokal. Za uvod i više nego dobro, i što je još važnije jako! "Damn That River" i nova "Check My Brain" su gruvale neverovat­nom snagom. Du Vall se pokazao kao izvanredan pevač i solidan gitarista (i liči na Kravitza Lenny-a pride). Harmonije koja Cantrell peva, jasno stvaraju sliku o kom se bendu radi. "Again" je bila bru­talna. Takođe pesma sa poslednjeg albuma " A Looking In View" je bila blistav primer kako ovaj bend nože sampo da ide napred, tragična Staleyeva smrt je deo prošlosti. Jakim "sahranjujućim" gi­tarama, adekvatnu podlogu su pružali Mike Inez (bas) i Sean Ki­nney (bubnjevi). Bio je to gruv kakav i priliči pesmama kao što su "And We Die Young", "Man In The Box" i "Would?". Odličan nastup Alice In Chains su završili sa neočekivano "sporom" pesmom "Rooster". Du Vall definitvno pripada ovom bendu, odlično!
Nakon odličnih AlC, nekako sam smogao snage da preživim i bend čijih nekoliko albuma posedujem a samo jedan poštu­jem. "Sign Of The Hammer" je danak nostalgiji, ali nostalgija suočena sa dešavanjima na bini se vrlo brzo povukla. Manowar su valjda u toku prve pesme u jednom strofi ispalili stih "Other bands play, Manowar Kills".
Tačno tako, za svojih sat vremena Manowar su odsvirali šes' pesam + jedan besmisleni De Maiov solo na basu i više su pričali i vrištali Eric Ad­ams (pluvanje po bendovima, merču itd), te De Maio koji je hvalio domaću publika koja zna šta je "tru metal" na sve bugarskom (jedno pet minuta sa sve dramskim pauzama) i to se završilo obra­dom Black Sabbath-a iz Dio perioda "Heaven & Hell" u nekom čudnom štimu koji je uništio pesmu. Dobro govorili su istinu: drugi bendovi sviraju a Manowar radi to što radi. Iskreno oče­kivao sam bend koji "bije" uživo, dobio sam nešto što njihov "renome" ipak ne sme da priušti. A nije bilo ni kiše, ni munja ni gromova da upotpuni njihov nastup, e bre... šta bi Konan i Tor rekli da su ovo videli?
Posle "snage" koju su manovarci ispoljili, Rammstain su imali lak posao. Ogromna Nemačka zastava je našla svoje mesto na bini. Malo komešanja i "Rammlied" je zagrmeo i oduvao sve pred sobom. Dok je vetar duvao, a temperatura bila oko 12 ste­peni celzijusa, Rammstain su raspaljivali vatre. Trojka dole, troj­ka na gornjem delu bine. Svako sa svojim zadatkom. Oliver Rie­del (bas) i Christoff Schneider (bubnjevi) su imali zadatak da stvore granitnu podlogu. Lorenc je svojim pasažima na klavija­turama (od "Keine Lust" na pokretnoj traci) dodavao začin ra­zarajućim gitarama koje su obuzdano svirali Kruspe i Landers. Till Lindemann je priča za sebe. Sa burlesknom šminkom, me­njajući kostime, ispaljujući vatrene strele, on je vodio predstavu koju Rammstain itekako umeju da izrežiraju. Jeste im vetar smetao i prinosio plame­nove licima pri izvođenju brutalno dobre "Feuer Frei", te je zbog toga poslednji refren ostao neotpevan od strane benda. Ipak, publika je odradila i njihov deo posla. Grandio­zan šou (u pitanju je istovetan nastup kao i u BG areni) je delovao još impresivnije zbog veličine bine i hora od skoro 36.000 posetilaca.
U takvim uslovima "Links 2,3,4" ili "Du Richts So Gut", pa i "komer­cijalna" "Pussy" poseduju neverovatnu snagu. Skoro dva sata kva­litetnog programa je završeno trilingom "Sonne", "Haifisch (čamac je ovoga puta bio popunjen Lorenzom) i završnim udarom uz "Ich Will". Anđeo se nije dogodio zbog jakih udara vetra, koji je na ža­lost i sprečio držanje piva u ruci. Nema sumnje da je silina Ra­mmstainovih udara (za razliku od "udara" prethodnog benda), odu­vala sve oblake i sprečila kiša, na žalost ne i potop naše reprezen­tacije fuzbalske od Skokana australijskih što smo zanali pri povra­tku u hotel. Loša vest je ipak umanjila ekstatičnost koja je za­vla­dala posle odgledanog i odslušanog festivala.
Lepše vreme sledeće godine molim!
Text by David Vartabedijan
Photo by Sonisphere team