SONISPHERE FESTIVAL:
Metallica, Slayer, Megadeth, Anthrax, Bastardolomey
Stadion Vasil Levski
Sofija, 22.06.2010.
Sofia Rocks, zvanični deo Sonisphere Festivala koji ovog leta kruži Evropom, sa prilično šarenolikim sastavom (tu su još i Iron Maiden, Aerosmith, Motley Crue, Placebo...) se u toku dvodnevnih radosti propraćenih elementarnim nepogodama dogodio i u Sofiji, jednom od najružnijih gla­vnih gradova evropskih zemalja. Taj, momenat uređenosti i lepote glavnog grada, uopšte nije bitan, koliko je bitna činjenica da se u Bugarskoj festival mogao organizovati i to na vrlo profesionalnom nivou. Gužva koja se stvorila na oba ulaza (zbog dobijanja "festivalskih narukvica" i čekira­nja karata) je ionako plod ideje o večitom kašnjenju kon­cerata, nego o nemaru organizatora. Na nesreću, kašnjenje koncerta se ovom prilikom nije desilo, te je veći deo ekipe koja je došla iz Srbije, ostao uskraćen za nastup An­thrax-a, koji su sasvim neočekivano počeli nastup petnaestak minuta ranije. Zašto, to nikome nije bilo jasno, ali Anhtrax osim poslednje pesme u setu kojoj sam prisustvao a to je "I'm the Man" je mnogima i dalje ostao nedostižan. Šteta, jer pri prilazu samom sta­dionu (sasvim pristojno ispunjenom i u tim ranim popodnevnim satima), lepo smo mo­gli da čujemo zvuke pesama "Antisocial", "Medusa" "Indians" sa ubačenim "Heaven & Hell" (počast Diu delom) i druge, koje bend sada opet izvodi u punoj snazi, sa Bella­donom kao glavnim akterom parade. Tih nekoliko minuta koliko sam ukačio Anthrax-ov set je bilo sasvim dovoljno da se iznerviram što sam malo duže od planiranog ostao u hotelu. Oduvek su oni bili opasan bend (pamtim 1990-tu, za početak) uživo, i ovo što sam video i čuo, negokako je samo potvrda te krucijalno istinite tvrdnje.
Valjalo je sačekati Megadeth. A valjali su se i oblaci. Da li je neko obavestio one gore koji prave te oblake da je sa­da leto. Misle li oni o tome? Sam izgled kumulusa nije obećavao ništa dobro, i sa tim "ništa dobrim" smo se suočili odmah pri prvim taktovima Megadeth-ove "Holy Wars...". Usledio je "Punish­ment shover" umesto "Punishment due". I to poprilično veliki grad, kiša je tu bila sporadična nepogoda. 30-tak (u tom momentu) hiljada ljudi se rastčalo po stadionu, neki su stoički podnosili nepogodu, nekima su kabanice pravile zaštitu, a drug mi Ćomi i ja smo videli jedan "nebranjeni" Toi (hemijski wc) te ujezdili unutra, koristeći tehniku dvostrukog preskoka preko vode.
Dakle, slušanje Megadeth-a u narednih pola sata iz "WC" lože, dok je dobovao grad i kiša u ri­tmu koji je zahtevno zadavao jak i stabilini Shawn Drower.
Međutim i iz lože se mogao videti jedan od dva video bima preko kojih se odvijao prenos događaja sa jedne od najvećih (možda i najveća) bina koje sam u životu video. Zvuk se usled naleta vetra i nije baš razgovetno čuo.
Nedugo po smirivanju grada i ki­še, prostor ka bini se lagano pu­nio posetiocima u iskvašenom iz­danju. U tom momentu Mega­deth su već svirali svoju petu pe­smu "Skin O' My Teeth". Mustai­neov "demf" i prepoznatljivi vokal su ipak bili jači od povremenih naleta vetra.
Uz pesme na prvu kao što su: "Hook In Mouth", "Trust", "A Tout Le Monde" i razarajuću "Sweating Bullets", Megadeth su uspešno privodili kraju svoj jednosatni nastup, Mustaine i dalje sa lavljom grivom je mogao da likuje. Sa njima nema nepoznanica, oni su čvrsti, čisti i jasni, te kao takvi i kroz svoj staž, ovi pripadnici "velike četvorke" nikako nisu mogli da fulaju kod poprilično raznovrsne publike. "Symphony Of Destruction" je zagruvala na kraju, dok je bis standardno bio rezervisan za izuzetnu, pulsirajuću "Peace Sells". Odli­čno izdanje, odlično uravnoteženog benda.
Cedeći odeću, sasvim dobrano natopljenu (o patikama ne tre­ba ni govoriti), dočekali smo i Slayer. Neuništivi kvartet Araya, King, Lombardo, Hanneman je od starta svog seta (75min.) bio neumoljiv, baš kao i malopređašnje vremenske neprilike. "World painted Blood" i "Jihad" su rasterale obake. "War Ansamble" je bio pravi početak pakla koji samo Slayer mogu da prirede svojim srednjim tonovima u kojima nema nikakvog mesta šlepovanju. Pri toj brzini i pri toj silini Slayer su još jednom demonstrirali prefektnu uvežbanost kao i do tančina dovedenu kontrolu buke, koju ipak samo oni (dobro i Motorhead) mogu da proizvedu. Oni nisu zvučno oštri kao Megadeth, to nisu verovatno ni šiljci na Kingovoj impozantnoj narukvici, ali taj vajb koji oni prenose daleko, eonima daleko prevazilazi bilo koji drugi "ekstremni" bend, a crveno svetlo ja samo upotpunjavalo njihovu "paklenost". Druga polovina njihovog nastupa je bila rezervisana za klasike: "Seasons In The Abyss", "Mandatory Suicide", uvek dragu "Chemical Warfare", nezadrživu "South Of Heaven" i za sam kraj ostavljenu, neodoljivu "Raining Blood". Treba smoći snage pa izaći na binu posle ovog benda, koji neumorno ide ka svojoj tridesetogodišnjici karijere. Slayer su sasvim sigurno jedinstven bend i bend koji vas svakim svojim koncertom može ubediti da od njih u žanru nema boljih. Vrlo, vrlo ozbiljna i dobro odsvirana priča sa jednim čudnim detaljom. Dok su Slayer drmali teške rifove i išli brzinom zvuka u "Raining Blood" iznad stadiona je počela da se stvara duga, munje i gromovi su se mogli oče­kivati ali duga, to nikako. Uz raspoloženje, Slayer su popravili i vremenske prilike.
Bina je počel da se priprema za nas­tup največeg benda velike četvorke, uop­šte jednog od najvećih bendova u istoriji "tvrde" muzike. Metallica je sho­dno svom statusu i finansijskim pro­htevima koje članovi benda imaju, pre­plavila (ne poplavila) prostor na štan­dovima za merchandise. Otprilike dva­naestak vrsta majca, gaće, tange, das­ke za skejtbord, košulje, duksevi, sve je to "metallica family" (to smo mi po­setioci, dakako) mogla sebi da priušti, pod uslovom da je imala želje. Nema šta brinu "metaličari" o svojim fanovima, verujem da je daska za skejt, dobra i kao priručna daska za peglanje, ništa sporno, to svi ben­dovi rade i neka rade, koj je kj...c onaj Hugo koji je uzgred i Bos, veći modni brend od četvorke iz San Franciska? Metallica, želi pare i zna kako da dođe do njih. To nije spor­no, baš kao i činjenica da oni to zaslužuju, jer prave (sviraju) odlične koncerte (albumi po subjektivnom afinitetu).
Baš kao i 1987. Godine, kada sam ih prvi put gledao, otvorili su set sa meni najdražom pesmom "Creeping Death". To je to. To je gruv koji Metallica treba i zna da napravi. Najpouz­danija "desnica ruka" (uz Billie Joe-a po mom skromnom mi­šljenju) izrasla iz Hetfieldovog ramena je hirurškom pre­ciz­no­šću sevala monumentalne rifove. Trujillo je dobio svoj prostor na bini da se nesmetano obračunava sa basom. Hammett uvek koristi svaku priliku da se igra gitar-heroja, dok Lars u takvoj konstelaciji može da radi sve što hoće, pa čak i da po­nekad ispadne iz ritma na za njegove prilike malom kompletu bubnjeva. Da li je to smetalo nekome, nije, zašto bi? Metali­čari su u naredne dve pesme demonstrirali svu svoju silinu. "For Whom the Bell Tolls" je imala onu meni uvek dragu snagu krda slonova koje sebi krči put. Kroz prokrčeni put u etar je izletela "Fuel". James Hetfield je ozbiljan dirigent. On veruje u ljubav i posvećenost koju mu pružaju posetioci. On jednostavno vodi ceo stadiom kroz gromoglasno (treba li reći da je zvuk bio najbolji kada je Metallica svirala?) putovanje istorije sopstvenog benda. I tu je tačka svi su srećni. "Harvester Of Sorrow" ili "Harvester Of Sofia" je bio prvi primer zajedništva. "fade To Black" se samo nastavila na kolektivnu ekstazu. Bend je zvučao savršeno (sa već pomenutim izuzetkom) i energija koju je hetfield isijavao je bila neverovatna. Možda je to i zato što su snimali DVD, ali kod njih ništa nije isfolirano, iako bi neki zlonamernici baš to voleli da im prišiju.
Od pesama sa poslednjeg albu­ma "Death Magnetic", dobili smo dve u paketu: "That Was Just Your Life" i "Cyanide". Moram pri­znati da me putem zvuka iz ste­reo uređaja ove pesme uopšte ne dotiču, ali susret uživo sa is­tim tim je nešto sasvim druga­čije. Video bimovi su prenosili de­talje iz video-spotova mešajući se sa dešavanjima na bini. Sve u svemu odlično, na žalost gospo­din šef benda Ulrich se ozbiljno obrukao pri brojanju u "Sad But True", ali stadionski hor nije ić mario za to. "Welcome Home (Sanitarium)" je došla u paru sa "All Nightmare Lo­ng". Znaju metaličari kako da upare pesme, uostalom i njima je još malo pa trideseta godina diskografske aktivnosti. A svoju izuzetnu aktivnost dokazuju na dugim turnejama. "One", "Master Of Puppets" sa horom kakav odavno nije čut i "Blackened" su samo po­jačale utisak Metallicne mašinerije. Da ništa nije prepušteno slučaju i da se svi ukusi moraju zadovoljiti pokazala je prvo "Nothing Else Matters" (more telefona koji sijaju) i ponovo gromko jorski podržana "Enter Sandman". Kraj? Metallica family je odradila svo­je na maestralan način. Metallica je jednostavno morala da se vrati na binu tog vreme­nskim prilikama usranog dana.
I vratili su se na bini. I to kako. Uz priču o "istorisjkom okupljanju" velike četvorke (za neupućene sva četiri benda koja su svirala se smatraju velikom četvorkom thrash metala), James "meastro ce­remonije" Hetfield je predočio i goste na bisu. Svi aktuelni čla­novi velike četvorke (neki za dobošima postavljenim specijalno za tu priliku), s izuzetkom Kerry Kinga (pretpostavimo da se ubo na ekser iz narukvice) su bili na bini. Diamond Head su doživeli svoj zvezdani trenutak. Hammettov solo i grmljavina instrume­na­ta su bili uvod u "Am I Evil" pri čemu su se na vokalima smenji­vali Belladonna, Mustaine i Hetfield. Gitaristi su radili rifove, bubnjari su bu­bnjali i uopšte cela predstava sve zajedno sa pozdravljanjem svih aktera je davala do znanja da se desio je­dan "istorijski" (baš kao i naša pobeda protiv Nemačke u fuzbalu) trenutak. Kada je ve­lika četvorka glavnog benda ostala sama na bini izvanredan auditorijum je dobio još dve pesme sa početka Metallicone karijere, odnosno izvanrednog i dan dams albuma "Kill 'Em All".
Razorna "Hit The Lights" i skroz zgodna za pevanje Metalikine fa­milije (koja je pazarila dosta arti­kala uzgred budi rečeno) "Seek And Destroy" su obeležile kraj ov­og muzički uzbudljivog dana. Na svu sreću ova, potonja pesma je prošla kao skoro "normalna" ver­zija, setih se da je 1993. godine trajala čitavih sedamanest minu­ta sa sve aktivnim učešćem pub­like. Bez ikakve sumnje, Metallica je zaslužila epitet jednog od najvećih bendova u istoriji rock'n'rolla koja polako ali si­gurno ulazi u sedmu deceniju. A to priznaćete nije mala stvar.
Don't give me rain... Give me fuel, give me fire... hell yeah!
Text by David Vartabedijan
Photo by Georgi Kozhouharov & Sonisphere photo team