BILLY IDOL
Ušće
Beograd, 21.06.2010.
William Michael Albert Broad u našem narodu poznatiji kao Idol Billy, starosti 55 godina, poreklom Englez, sa sta­lnim prebivalištem u sunčanom Los Anđelesu, je ovog ponedeljka došao po drugi put u Srbiju.
Povod je bila, trapava manifestacija pod nazivom "Ušće fest", propraćena odurnim vremenskim prilikama. Dosta dugo se prepričavao Idol Billy-ev koncert sa "Izlaz" festi­vala iz 2006. godine, a naš "javni tv servis" je snimak istog tog koncerta maksimalno eksploatisao, te su i oni neupu­ćeni mogli da naslute kakav će koncert vremešni a dobro­držeći pevač održati.

I bilo je slično pomenutom snimku, ali sa ipak primetnim manjkom energije kod ekipe na bi­ni. Sve u svemu preko 10.000 ljudi (što je sa­mo 10.000 ljudi više nego na neviđenom kon­certu Severine i G. "eurovision" Bregovića pret­hodne noći) je ispratilo koncert čoveka čije se pesme, baš kao i on sam odlično drže i posle dve decenije od nastanka mislim na pesme a ne na Idol-a).


Ko zna šta se sve dešavalo u backsta­geu (izostanak Aleksandre Slađane Mi­lošević kao predgrupe, za čim niko nije žalio), ali Billy je u pratnji svog benda već u 21h izlateo na binu i započeo svoj van­vremenski set pesmama "Ready Steady Go" i "Dancing With Myself". Greška u startu, ljudi su mu se pridružili već pri pr­vim taktovima, tako da sam nije mogao da igra sve i da je hteo. Uostalom, treba­lo je zagrejati se pri poprilično jesenjoj temperaturi na početku letnje sezone. Publika je očigledno željna ovakvih koncerata, gde poznaje skoro sve pesme i na kojima se izvo­đać ne štedi (greške kojih je bilo su uračunate).
Jedna nova (?) pesma je bila dovoljna za predah, pre ulaska u grandioznu "Flash For Fantasy", gde je Stevie Stevens (jedan od mojih pet omiljenih gitaroša), počeo sa pri­kazivanjem i paljbom iz svog gitarskog arsenala.
Odličan partner u gitarisanju beše mu Billie Morrison (ex The Cult, Camp Fready itd), čo­vek koji je dato mu vreme za solo egzibicije iskoristio na najbolji moguće način, ne uda­ljivši se ni za pedalj od bazičnih rock mo­menata. Pirotehnika je Stvens-ovo oružje i to se da i mora poštovati. "Scream", iako uspo­rena, da ne kažem po malo kilava je uradila posao.
Bend zajedno diše i sve se u hodu rešava, što i nije čudno jer već uigrani Derek Sheri­nian (klavijature), Stephen McGrath (bas) ima­ju izvanrednog saradnika u novom bubnjaru Jeremy Colson-u. Vidljivo je bilo da se oni zabavljaju i da ne brinu mnogo za ne baš sjajno ozvučenje, više su brinuli za svog gazdu, koga je glas na momente izdavao.
Da bi se ta kratkotrajna agonija prekinula, dve pesme ume­re­nijeg tempa "Sweet Sixteen" i "Eyes Without A face" su došle na red. U tim vokalnim registrima Idol briljira, i svi su mogli da nastave sa smeškom da prate koncert. Kako oni na bini, tako i publika ispred. Ravnoteža je bila opet uspostavljena.
"Kings And Queens Of The Undergrou­nd" je poslužila kao uvod u obradu "L.A. Woman", koju je st­ari šmeker prekrstio u "Belgrade/Serbia wo­man". Zna on šta pali i kako treba podizati publiku. Možda je to bilo i izveštaćeno, ali nje­gov kez je govorio da igra na prvu i tu nema ničeg spornog. Auditorijum je prihvatio takvu igru. "King Rocker" i "Blue Highway" (inače omi­ljena mi sa "Rebel Yell" albuma) su nastavile u istom tempu, dovoljno dobrom za dalju vožnju i šepurenje po bini. Znalački i profesionalno, nikako tezgaroški. I za sam kraj koncerta došla je i "Rebel Yell", sa sve raspaljivanjem mase koja je htela "more", baš kao i "tiny little dancer" iz pesme.
Bis je bio zaslužen, svakako. Steve Steve­ns je na komandu svog partnera (ne fun­kcionišu oni jedan bez drugog to je više nego očigledno), započeo sa uvodom na akustičnoj gitari. Da, "White Wedding" je bi­la ta, koja se čekala i koju su njih dvojica sve do krika na sredini pesme samostal­no isporučili, a tada se priključio i bend i poprilično "masno" završio sa pesmom. "Mo­ny Mony" je pesma kojom se Idol Billy oprašta od publike i pri kojoj i on dobija mogućnost da zasvira na gitari (šteta što Stevensu šiške padaju na lice, voleo bih da vidim njegov pogled kada Billie počne da "prebira" po gitari). Vesela pesma, za kraj veselog koncerta. Da li je moglo još nešto da se dogodi, možda, ali Idol je sada četiri godine stariji, bend je izuzetno siguran ali ne i energičan. I na kraju količina ljudi koja je ispratila koncert na festivalu "izlaz" i ovde se ne može uporediti, sve su to segmenti koji ovaj koncert svrstavaju u odeljak dobar, a onaj nezaboravan je vezan za 2006. godinu.
Bilo kako bilo, Idol ostaje Billy, baš kao i pitanje "živi li on u teretani?".
Text by David Vartabedijan
Photo by Stanislav Milojković