REBELLION FESTIVAL:
Cock Sparrer, Cockney Rejects, The Boys,
The Newtoen Neurotics, Guitar Gangsters…
Klub PVC
Venecija, 29.05.2010.
Put u Veneciju bio je strateški planiran od mome­nta kada sam videla najavu za Rebellion festival još pre par meseci. Ni manje ni više, odmah sam dobila ideju da tada spojimo lepo i korisno! I sve je teklo po planu. Zahvaljujući drugu koji studira u tom divnom gradiću na vodi, tri musketara (Čola, Terza i ja) uputila su se na ostrvo, u cilju pohoda na punk festival, i tamo ostali čitava četiri dana.
Festival je bio održan na Mestreu, kopnenom delu Venecije, u klubu "PVC". Najavljen line up je bio jak razlog za 15 sati klackanja ex-jugoslovenskim i italijanskim prugama. Posle kratkog obilaska grada i odmora, žurno smo krenuli put Mestrea, preko velikog i dugačkog mosta Oslobođenja koji spaja kopno sa ostrvom. Već na samom prilazu klubu, prizor je obećavao zanimljivu i nezaboravnu noć! Takvu šarolikost ljudi, frizura, autfita i svega što oko može da obuhvati, retko ko bi mo­gao da zamisli, a još teže da vidi kod nas na jednom mestu ispred nekog kluba! To bi bila nemoguća misija. A to za priliku ovog festivala nije bilo nimalo čudno, obzirom na isto tako raz­novrstan izbor bendova, barem head liner-a. Fanovi Cock Sparrer-a, Cockney Rejects-a, The Boys-a, The Newtown Neurotics-a, Guitar Gangsters-a i ostalih manje poznatih be­ndova, delili su dve sale PVC kluba isto kao što su i njihovi omiljeni bendovi delili bine. Raznorazni stavovi i žanrovska opredeljenost ovde nisu predstavljali nikakav problem. Šira domaća publika bi mogla puno da nauči i vidi na primeru ovog festivala šta znači kultura odlaska na koncerte ovog tipa. Da se ne bih ponavljala u daljem tekstu, odmah na početku moram da kažem da su se, svi ljudi u klubu (inače većem od velike sale SKC-a), vrlo dobro zabavljali, ispijali skupo i odvratno pivo u litrama a pojedini uletali u šutke i gužve kada bi određeni muzički momenat to zahtevao od njih/nas.
Iako je festival počinjao u 14 h, mi smo onako izmrcvareni od puta ipak odlučili da anonimnije bendove ipak propustimo i na­crtamo se tamo oko 18h, taman na pivo pre no što su počeli "neurotičari". Pred praznjikavom salom kluba, Steve i sadašnja mlađana postava benda iskreno su otprašili svoj repertoar. "The Mess", "Agony", "My Death" i "Newtown People" bile su uv­od u repertoar Newtown Neurotics-a. "March", "Get Up And Fi­ght", "When The Oil Runs Out" i "Mindless Violence" oduševlje­no su ispratili kako najveći fanovi, tako i ostatak mase koja je polako tokom njihovog nastupa popunjavala klub.
Za krajnji ugođaj, izbor pesama su začinili bisom sa "Kick Out The Tories" i "Living With Unemployment" koja je naišla na naj­burnije reakcije u publici.
Pauzu do "Dečaka" iskoristili smo da proćaskamo sa Steve-om i pogledamo ploče i majice. I tako u pauzama između bendova, mi smo ustvari lepo pazarili. Možda se manje piva popilo, ali majice i ploče su vredne toga! A The Boys su od početka do kraja ludačko veselog nas­tupa pokazali svima da definitivno to što imaju 30 godina života za sobom na bi­nama i turnejama ne treba da bude po­vod za kuknjavu, nego baš razlog za ova­ko dobre svirke kao što je ova bila! Au! Sat vremena veselog punk rock-a podstaklo je sve ljude da makar vrckaju kukovima u ritmu koji je gromoglasno dolazio sa ozvučenja. Iskreno, nisam očekivala ovakav naboj energije od njih. Sve vreme je tu bilo dobacivanja, šeretskog koketiranja sa publikom i simpatičnih "scenskih aranžmana" između njih međusobno. Dok su razdragani Boys-i izvodili jednu za drugom " I Don't Care"," Soda Pressing", "First Time",
"Weekend","Brickfield Nights", "The Worm So­ng" koja je izazvala potpuni haos, "Bad Day", "Let it Rain", "Waiting for the Lady"... publika se dobro zabavljala i pošteno oznojila. Čula sam ranije da su njihovi nastupi odlični i nisam mogla da verujem da će biti tako dobri uživo, ali zaista jeste tako. Njih je vredelo čuti i videti, za razliku od narednog benda.
Standardno brzi, ružni, Cockney Rejects su bili dinamični, ali ništa u nji­hovom nastupu nije ostavilo poseban utisak. Nisu me se uopšte dojmili ni uživo kao što ih nikada nisam ni "svarila" slušajući ih. Prostreljaše i oni ma­su svojim hitovima: "War On Teraces", "East End", "Bad Man", "Greatest Cockney rip off ", "I'm not a fool", "Oi!Oi!Oi! ", "Police Car" i ostale, a mi smo zapravo proveli njihov nastup u iščeki­vanju Guitar Gangsters-a koji su trebali da nastupe u malom klubu. I upravo od njih smo dobili veliku lekciju iz punk rock-a! Oni su jednostavno fenomenalni i uživo! Iako uz mali broj ljudi ispred bine, oni su svu svoju energiju bezrezervno rasipali u svoje instrumente. Isto kao što sam pogrešila za The Boys-e, mislivši da seda kosa i bore na licima ovih itekako žestokih momaka, mogu da umanje njihovu žestinu, tako su me i "gitarski gangsteri" uverili da sam u zabludi! Iako su neko vreme imali problema sa zvukom, tj. sa poja­čalom, to nije predstavljalo problem-pitali su nas da li se sve čuje kako treba i raspalili po instrumentima koje nisu žalili! Bubnjar nije štedeo ni palice, ni doboš obzirom da je više puta u toku tih 40-ak minuta vraćao bubnjeve na svoje mesto. A dvojac iz prvih borbenih redova bine izgleda upravo onako kao i na većini snimaka koje sam videla. Mala bina njima nije bila dovoljna. Mislim da su oni svakako zaslužili nastup u velikom klubu, jer su svojom harizmom i umešnošću mogli da stanu rame uz rame sa The Boys, Newtown Neurotics i Cock Sparrer-ima. Zabava je kulminirala baš za vreme "ga­ngstera", te se naša mala družina uz "She Gives Me Stereo", "Crash & Burn ", "Going to Lo­ndon " i " Tarantino's Son" definitivno najbolje provodila.. Izveli su i jednu ljubavnu "That's When The Razor Cuts", Joey Ramone verziju "Wonderfull World", instrumental "Sabre Dance" i na kraju "Turn the Tables". Svoj repertoar su na žalost malo skratili, jer su u velikom klubu počeli da gruvaju Cock Sparrer. Mi jesmo ostali do kraja svirke, ali se veći broj ljudi lagano selio na mesto dešavanja Sparrer-a, te smo se i mi za vreme "Watch Your Back" probili kroz gužvu i našli lepo mesto da ispratimo poslednji bend Rebellion festivala.
A oni, za razliku od prethodnih ben­d­ova, potpuno statični, ali rade sve što treba da u masi podignu tem­pe­raturu do tačke ključanja! U pre­punoj hali gde svi do jednog prate himnične refrene ovih legendi old school street punk-a, bilo je da se naježiš! To da su u njihovoj muzici primirije našli pojedini pravci i pod-pravci punk-a pokazala je jedno­glasno masa za vreme "Working", "Teenage Heart", "Too Late", "Tou­gh Guys", "Argy Bargy", "So many Things", pa fenomenalnih "Running Riot", "Suicide Gi­rls", "Because You're Young", "Take Them All"! Simpatični i isto vremešni Sparrer-i su se nakon više od sat vremena svirke vratili i na bis još odsvirali "Sunday Stripper", "Se­cret Army","England Belongs To Me".
Zatvorili su Rebellion festival svojom "We're Coming Back". Iako je zvuk malo prštao, oni odlično sviraju i još bolje zvuče, pa je to bilo skoro neprimetno. Na mene su ostavili jako pozitivan utisak, možda zato što inače volim da ih slušam, a i ispunili su moja očeki­vanja obzirom da su oni i Guitar Gangsters moj najveći razlog za odlazak na ovaj fest­ival. A sajt festivala nastavljam da nadgledam - ko zna možda nas put nanese u neku novu muzičku akciju!
I na kraju šta da kažem - suma sumarum naše avanture: put Beograd-Venecija 105 ev­ra; vožnja gondolom sa cenjkanjem 60 evra; ulazi u muzeje 10-ak evra; suveniri - kako koji; pivo u proseku 1 evro; ulaz na festival 30 evra; druženje sa Sparrerima u back­stage-u - neprocenjivo!!!
Text by Boba Ranđelović
Photo by Captain Terza