LOS LOBOS, DESPERATE SLIM & THE NEWCASTERS
Dvorana Doma sindikata
Beograd, 15.05.2010.
Od 18h, tog dana se odvijala, što u Beogradu, što u svim gradovima Srbije manifestacija pod nazivom "Noć muzeja". Lepo i kulturno, negokako. Isto tako jedan od "muzejskih" bendova (preko 30 godina kari­jere) iz istočnog dela Los Anđelesa je stigao u svoju prvu radnu posetu našem glavnom gradu. Pre tačno dvadeset i jednu godinu u tada popularnom i možda najboljem (i nije bilo previše izbora) rock klubu u gradu znanom kao "Akademija", muzika Los Lobosa ili ta­čnije napisano pesma "Don't Wory Baby" sa albuma "How The Wolf Will Survive" je bila nezaobilazni deo skoro svih d.j.-eva, a onda je došla njihova verzija Ri­chie Valensovog hita "La Bamba" te muzika koju su uradili za pojedine filmove gde se u glavnoj ulozi pojavljivao muž na Melannie Griffith, poznati banderaš, Antonio. Sve u sve­mu, pozivnice za nastup ovog benda su se mogli slati na različite strane, dijapazon ljudi kojima su "Vukovi" mogli značiti nešto je bio dovoljno širok. Praksa, je pokazala da je osim onih negde oko osam stotina duša (uglavnom preko 30 godina života), ostatak populacije bio neobavešten. Šteta, zaista.
Čast da otvore koncert u ovom izuzetno odvratnom zdanju, nepodesnom za ko­ncerte, osim ako ne volite sedeti na is­tima, pripala je domaćem bluz bendu Desperate Slim & The Newcasters.
Dovoljno o njima.
Koliko me memorija pamćenja služi behu daleko bolji kada su svirali ispred Johnny Winter-a i to dana kada su fuz­bal igrali Barselona i inter (u grupnoj fazi LŠ-a, Barsa dobila 2:0).
No vukovi dođoše u svoj svojoj raznoli­kosti i šarenilu, što muzičkih žanrova koje s lakoćom ukrštaju, što svojim vizuelnim identitetom. Nije se dugo čekalo, da baš "Don't Worry Baby", razmrda publiku iz koje se povremeno čuo povik "Viva Zapata". Sumnjam da Emilijano ima ikakve veze sa ovim bendom, osim po pradedovskom poreklu, verujem da se čak ni bande ulične u istoč­nom L.A.-u ne sećaju svog najznačjnijeg revlocionara, dok mi volimo pamtiti dosta takvih stvari, ali to s samom muzikom nema nikakve veze. No, Los Lobos su vrlo, vrlo pažljivo i sa izuzetno sigurnom rasviranošću na granici improvizacije jurcali kroz svoju viziju "chicano rock-a", prožetog latino elementima ubacujući u taj razigrani konglomerat i folk elemente muzike svojih predaka.
Tačno su znali na koji način da održe tem­po koncerta (ipak su to stari vuci) i da pra­vovremeno nakon odličnih i naahnutih ras­viravanja (medley: "Papa Was A Rolling Sto­ne/Oye Como Va" ili Temptations/Pue­nte ne Santana, "Kiko And The Lavender Moon"), udenu hit, ne bi li oni koji su samo to i očekivali mogli da uživaju.
U tim i tako napravljenim "pauzama" Los Lobos su obradovali sve sjajnim verzijama pesama "Come On Let's Go" te "I Wanna be Like You (The Monkey Song)" i "La Pis­dtola Y El Corazon", "Neighbor­hood" je bila za one druge kojima je opštih mesta preko glave.
Uz zrelost koju ansambl poseduju i uz neospornu veselost koju njihov muzički miks može da izazove (ako se izuzmu sedišta za sedenje, bez novina ispod), Los Lobos su uspeli da u toku ove kulturne noći ponude publici i jedinstvenu lekciju iz muzičke kulture raznih naroda & narodnosti. I trajalo je to skoro kao jedna fuzbalska utakmica bez zaustavnog vremena. Zalužene ovacije, dovele su bend i u termin rezer­visan za zaustavno vreme. Svi su znali šta se očekuje u pos­lednjim trenutcima, siguran gol, ipak pre tog momenta "još jedan bend iz iztočnog L.A." je zasvirao hipnotičku "Mas Y Mas", te razornu dramatičnu posvetu mladom Nilu u "Cina­mmon Girl". Vanvremenski bend je dao sebi oduška, na naj­lepši način. Zletni gol sam propustio, čuh da je očekivana "La Bamba" dovela do opšte igranke baš kao i do izlaska pripadnica nežnijeg pola na binu, svašta bendovi ovde mogu da dožive, neka, važno je šta oni mogu da podare nama. Vukovi su bez sumnje zavijali na pravi način...
P.S. Svima koji žele nešto saznati o Los Lobosima, preporučujem kolekciju njihovih hitova i onih drugih manje poznatih ali možda više vrednih pesama pod nazivom "Just Another band from East L.A. - Los lobos A Collection". Toliko!
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan