DIEGO EL CIGALA
Velika dvorana Kolarčeve zadužbine
Beograd, 09.05.2010.
Da nije bilo albuma "Lagrimas Negras" Bebo Valdes-a i Diega El Cigale, (koji sam uzgred sas­vim slučajno čuo), koncert ovog 42-godišnjeg flamenko pevača, dobitnika dve Grammy nagrade i mnogobrojnih priznanja, bi mom uhu prošao sasvim nezapaženo. I to bi bilo ravno katastrofi koju samo onaj klub iz Milana može da mi priredi. Na moju sreću, ova katastrofa mi se nije dogo­di­la. Opet, tonac (ton-majstor normalnim rečnikom rečeno) i to njegov je bio katastrofalan, a i kutije iz kojih je izlazio obešćašćen zvuk, što je krajnje neprimereno tradiciji vatrenog flamenka zvuka, baš kao i tvrde stolice (ne one...) u velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine.
Ipak, uz sve nepogode koje su se mogle desiti, Ramon Jimenez Salasar, poznatiji kao Diego El Cigala se nije dao preterano ome­sti i u zakazano vreme (valjda je to običaj u ovakvim ustanovama) koncert, ispostaviće se prepun emocija prevashodno satkanim glasom je mogao da počne. Četvoročlani bend (elektronski bub­anj, spakovan u jednu kutiju, na kojoj se sedeći svira), klavir, kon­trabas i gitara su sasvim svrsishodno, mešajući jazz, flamenko i cuba elemente otvorili svirku instrumentalom koji je bio pokazatelj daljeg sleda muzičkog događaja. Uz odličan krešendo pevač ro­đen u Madridu (valjda navija za Atletiko?), je izašao na binu, obu­čen kako takvim tipovima i dolikuje u tradicionalnu "pimp" odeću sa svim mogućim zlatnim detaljima oko ruke, te na prsima ne baš junačkim. Zabacivši kosu, započeo je svoje setne ispovesti, koje se savršeno uklapaju uz ovaj fussion flamenka sa drugim formama. Diego El Cigala, poseduje, onaj naj­važniji instrument kojim čovek može da ovlada, a to je glas. I Diego El Cigala, je po­godio i boju i način na koji treba da interpretira sve što mu na duši leži. Kao izvanredan pevač (ne baš naročito uspešan šoumen), sedeći na nekoj varijanti barske stolice, puc­kajući prstima i dlanovima ritam, ovaj nesuđeni fudbaler je u nepuna dva sata prošetao kroz svoju karijeru koja je počela 1997. godine albumom "Undebel". "Corazon Loco", "Veinte Anos", "Blanco Y Negro" i "Vete De Mi" su bile neke od numera meni poznate, ali to mi apsolutno nije smetalo da uživam u briljantnoj svirci pratečeg benda (sa sve oče­kivanim solo tačkama) i magiji koju samo ljudski glas može da priredi.
Sa strane muzičara koji su bili na bini, sve je bilo perfektno iz­vedeno (iako su se i oni raspilavili tek posle 40-tak minuta svi­rke), a ako je količina svetla koja je bila na ovom koncertu po­trebna pri ovakvoj ipak muzički "intimnoj" svirci, onda ... Da li je moguće da "Kolarčeva zadužbina" nema svoje osvetljenje os­im sijalica od 8.000 vati (ne videh kamion te kamere PTC-a da snima koncert), da li je moguće da ta ustanova nema ni svoje kvalitetno ozvučenje kao i nekoga ko bi bio zadužen za isto. Da li je moguće da su baš sve te gluposti morale da se dogode na ovom i ovakvom koncertu. Odgovor je jednostavan: mogu­će je i to je naša stvarnost, a uz ustaljeni nemar budućnost (ne mislim na fuzbalski klub) će biti još gora.
Šteta je što ovakvog umetnika nisam čuo u nekom manjem i bolje ozvučenom prostoru.
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan