RAMMSTEIN, COMBICHRIST
Beogradska arena
Beograd, 20.03.2010.
Dugo, baš dugo su kružile priče o dolasku trenutno naj­većeg Nemačkog benda u zemlju Srbiju. I ovog 20. marta, sve su se kockice, baš kao što je Rubik nekad napravio, poklopile. Koncert je bio rasprodat nekoliko dana ranije, a publika je bila dovoljno "nabrijana" u želji da vidi i čuje be­nd čiji se koncerti prepričavaju. I dobro je što je bilo tako. Obostrana salva je mogla da počne, čim su inače odlični CombiChrist završili sa svojim tridesetominutnim setom. Sami CombiChrist su zahvaljujući svojoj furioznoj postav­ci: ebm/industrial/metal muzike, uspeli da pridobiju dosta novih fanova. Šteta što neki od njih nisu znali da oni pos­toje i prošle godine (28.03.2009.) kada su CombiChrist svom svojom silinom zamalo srušili sveže obnovljeni Dom omladine. No, sada Andy La Plegua i ekipa, imaju još jedan dodatni motiv da opet posete Beograd, pa makar išli sa­mo na piće u "La Lune Rouge". Uopšte CombiChrist su idealan bend za svojstvo speci­jalnih gostiju na Rammstein spektaklima, jer se donekle nalaze na tragu Rammstain ideja, a jačinom zvuka koji nude, ni malo ne zaostaju za Nemačkim šampionima. Ovo je bila i ostaće dobitna kombinacija (što opet nema veze sa onom za LOTO)!
Uz probijanje "zida", što krampovima (gitarama), što let lam­pom, Rammstain su uz odobravajući huk publike zaposeli im­pozantnu binu. Nemci se ne šale, nikako, ne! Uvodna "Ramm­lied" (sa poslednjeg albuma "Liebe Ist Fur Alle Da"), je samim svojim repetitivnim refrenom (što je inače i obeležje benda) u kome se neprestano ponavlja "RAMM-STAIN", dala do znanja i onima koji još uvek nisu mogli da poveruju svojim očima, ko se nalazi pred njima. Plamena Šestorka (bilo bi ovo dobro ime za skupinu super-heroja!) je počela da delje. Celokupna zvuč­na slika na vrhunskom nivou. Uz sigurno, jednostavno, a kraj­nje efikasno zakivanje ritam sekcije: Christoph Schneider (bu­banj), Oliver Riedel (bas), te potporom efekata i "plesnih" linija sa klavijatura Christian Lorenza, Richard Z. Kruspe i Paul Landers su bez ikakvih pro­blema mogli da slažu svoje gromoglasne a ipak "ukročene" rifove na temelj Ramm­stain zvuka. Till Lindemann je imao sve što mu je bilo potrebno za pokretanje mase ka ekstazi.
Gledajući sa galerije, nisam mogao a da ne prime­tim, domaće odbrambene vatrogasne jedinice pos­tavljene pored bine. Bilo ih je podosta i sasvim fino su se štrecali, baš kao i nepripremljena publika pri svakoj ekspoloziji koja je dolazila sa bine. O vatra­ma i ostalim pirotehničkim elementima ne treba tro­šiti reči. Rammstain su bez ikakvog obzira prema poskupljenu benzina u Srbiji, iskoristili galone dra­gocene tečnosti i napravili poveću ozonsku rupu u Areni (na svu sreću pušenje je bilo zabranjeno, cvrc, jedna varnica i ode sve u...)
Samom svojom pojavom, muskulaturom i prepo­znatljivim načinom interpretacije rima na nemačkom jeziku, Till Lindemann je bez ika­kvog problema, a takođe i bez direktne komunikacije uspeo da uspostavi "nemušti" go­vor sa publikom, koja je kako je koncert sve više odmicao bila u sve većoj euforiji. Pes­me sa poslednjeg albuma, Rammstein su sasvim dobro iskombinovali sa poznatim numerama iz njihovog prethodnog opusa, a sve to su začinili garnirungom eksplozija i svetlosnih efekata. Ispostavilo se da stari favoriti ipak bolje prolaze, što i nije za čuditi. "Feuer Frei" sve zajedno sa bacanjem plamenih jezika iz visine usta, vodećeg trojca je bila prva pesma koja je definitivno dovela autmosferu na ivicu usijanja. Ako se tome doda i (klasična) nemačka pedantnost i marljivost, oličena u besprekornom i pod konac sprovedenom scenskom nastupu, jasno je da zarobljenici u Rammstein grotlu neće preživeti, baš kao i klavijaturista (koji se valjda umorio od sviranja na pokretnoj traci is­pod nogu mu) Lindemann-ovu salvu varnica upućenu ka njemu sa jedno šes'-sedam metara visine u toku izvođenja nove pesme "Ich Tu Dir Weh". Precizno do bola, baš kao i paljenje "slučajnog" fana blizu benzinske pumpe ("Nis", "Jugopetrol", "OMV"?) u jeku dinamitne "Benzin". Ugasiše ga brzo, ali ne i masu koja je podivljala kada su zagrmeli rifovi za neverovatnu "Links 2,3,4". Koja je to težina rifova bila, e to je ono što ja zovem, marširanjem krda Slonova kroz savanu. Nema ničega što može sprečiti toliku silinu. Vrhunski! A i ovako dobro marširanje i horsko pevanje publike, ne pamtim ni sa jednog Sleta. Nemci su došli da pokore Beograd (i ostatak okružnja koji je bio prisutan u gla­vnom gradu Srbije) i u tome su uspeli. Još jedan od starih favorita "Du Riechts So Gut" je dolio ulje (benzin) na vatru. Opasna pesma u kojoj su se inače vrlo britki Landers i Kruspe po prvi put (posebno u toku solaže) odmakli od šablona. "Du Hast" je doživela kolektivno poznavanje nemačkog jezika i to u horskoj radinosti. Nema šale, vidi se da je publika bila gladna ovakvog koncerta i ovako močnog,a evidentno i inspirisanog benda.
To da su bili inspirisani videlo se i po Till-ovoj erekciji, pardon reakciji u kojoj je učestvovao sa falusoidnim topom iz koga je šikljala bela pena po publici u fan-pitu. Setih se tada, da je 1998. godine kada sam ih prvi put gledao, to isto radio samo iz mnogo manjeg "dilda" i sa nekom belom tečnošću. Porastao mali, nema šta. A, ako su se kasnije nabačene konfete (u bojama naše trobojke) zalepile na nekoga, pa eto do­bre uspomene na noć sa Rammsteinom. Ah, da pes­ma u kojoj se ovo dešavalo beše ona bezobrazna "Pussy". Grandiozno i ejakulatorski za kraj oficijelnog dela.
Do tada viđeno je bilo vredno svih para, baš kao i re­šavanje problema glavobolje u mom slučaju (toplota od plamenova, koja je išla i do trideset metara ipak čini svoje u borbi sa sinusima). Bis je bio vrlo lep do­datak, gladnoj srpskoj publici. I počeo je brutalno i jako sa "Sonne". Odjeci Rammstein rafala i močnog refrena, još nisu utihnuli a sa leve i desne strane bine na sveže postavljenim setovima bubnjeva, našli su se bubnjari CombiChrista koji su uz tačne i tečne (pa treba malo i gasiti vatru) udarce Schneiderove započeli ulaz u novu pesmu "Haifisch". I ni to nije bilo dovoljno, već se pojavio i čamac gumeni dakako, u kome je Andy La Plegua, nošen rukama publike doplovio do kraja fan-pita. Tek, trenutak kada je Andy iz čamca izvadio i zavijorio sa srpskom trobojkom je bio dokaz da su Nemci defi­nitivno pobedili (no, nikako ne bih voleo da bude tako i na predstojećem sveckom prve­nstvu u fuzbalu). I čamac i Andy i njemu su doplovili do bine, a udarači su krenuli ka dobro znanoj "Ich Will". Ja! Ili u prevodu na sprski jezik "Da", svi su želeli još to parče energije koje su muskulaturni Rammstein još bili voljni da im pruže. Uz Lindemannovo "Ruke gori" (ajmo sad ne treba baš uvek obračati pažnju na padeže), publika se defini­tivno predala, a Rammstein su joj se poklonili. Eksplozije se podrazumevaju, baš kao i pirotehnika koja deluje ozbiljnije od novogodišnjih prskalica.
Izlazeći iz poda bine sa ogromnim krilima na sebi (koja su trenutak kasnije krenula da bljuju vatru) i uz nežne tonove Lorenzovih klavijatura, Till je zapevao "Engel" uz pomoće ženskog pratećeg vokala, obučenog, gle čuda u belo. Osmorka na bini je protutnjala kroz prvi svetski planetrani hit ovih po rođenju istočnih nemaca. Spaljenih krila, Linde­mann se naklon kolektivnog poklona, sve zajedno sa Combichristima, povukao u utro­bu bine. Predstava, može i performans (e, ovo je bio performans, a ne ono što mnogi koji ne znaju šta hoće nazivaju tim imenom) znana kao Rammstein koncert je bila goto­va. Krila su se oprljena od vatre zaklopila i zatvorila još jedno poglavlje koncertne istorije u glavnom nam gradu.
Sad, pošto pouzdano znam da su neki moji prijatelji vodili decu na koncert, interesuje me kakav će stav te dece biti nakon nekog budućeg koncerta, jer Ramm­stein retko ko može da nadmaši, a i krajnje je vreme da prestane da se priča o Stonesima kao vrhunskom događaju. Ovo je bila ozbiljna i nabildovana predsta­va, sve ostalo ide u domen cirkusa. Uostalom nije za džabe konceptualna umetnost začeta u Nemačkoj, a ako nešto zasigurno poseduju ovi nemci onda je to koncept.
Kakav bi tek koncept bio da je ova predstava kojim slučajem održana šestog aprila...
Text by David Vartabedijan
Photo by grupa raznih autora, nije ih poželjno potpisivati
P.S. Delić atmosfere (odnosno pesme) "Haifisch" možete videti na sledećem linku.