PARADISE LOST, SAMAEL
SKC
Beograd, 14.02.2010.
Za tri meseca i deset dana, tačno bi se navršilo pet go­dina od kada su Paradise Lost prvi put svirali u Beo­gradu. I dalje se uprkos pijanci upriličenoj dan ranije (ah, to je tek noć koju neću zaboraviti, tada mi je celoku­pna postava Paradise Lost-a, pevala rođendansku pe­smu) sećam koncerta tog 24-og maja. Behu tada, Pa­radise Lost vrlo dobri i uprkos mamurluku raspoloženi, a beše te večeri i prisutno preko 900 svedoka na kon­certu. Ove 2010. godine, nepunih pet godina i dva albu­ma kasnije dolazak Paradise Lost-a, osim kod nekoliko ljudi nije izazvao nikakvu euforiju. Šteta, jer ovakav bend uvek vredi videti i čuti uživo. Sa njima u svojstvu speci­jalnih gostiju stigli su i Samael, po muzičkoj ideji (ali samo po ideji) blizak bend.
Pred nešto manje od 400 posetilaca i sa sat vremena kašnjenja Samael su izašli na binu i započeli svoj čist, pravo­linijski set. Sve je u toku njihovog nas­tupa bilo na mestu. Svirka, komunika­cija sa publikom, zvuk. I to je to, i tu se vidi da Samael, dalje od toga ne može ni da mrdne. Nekima je to dovoljno i oni su bili srećni zbog prisustva ovog benda s najjeftinijim i "bezgrešnim" bu­bnjarom (ritam, mašina bre, a dva "to­ma" povremeno behu udarana od stra­ne klavijaturiste. Uz bezrezervnu švajcarsku preciznost, svako pitanje duha je nestalo. Budu li ga pronašli, duha mislim (a za tu priliku mogu angažovati i istraživača mora i na­dprirodnih pojava) voleo bih ih videti još jednom, ako može s čovekom od krvi i mesa za udaračkim instrumentom. Ionako, mi je mnogo bitniji bend koji je sledio.
Tog popodneva u jednoj trenutku Nick Holmes je shvatio koji je datum. Dan svetog Trifuna ili Valentina, kako god. Na moju repliku da bi mogli da odsviraju neke lepe ljubavne, odgovorio je: "Da, one sa prva dva albuma". Biče mraka sigurno! Mini­malna rasveta, uperena u leđa muzičara, dala je do znanja kakv će predstojeći nastup imati ton. I već druga pesma "Pitty The Sadness" je potvrdila da Paradise Lost, ne vode računa o kalendaru (doduše nisu ni HeadGirl vodili računa kada su sni­mali "St. Vallentines Day Massacre). A već naredna "Erased" je izbrisala bilo kakavu sumnju u koncertni kvalitet ovog izvan­rednog Jorkširskog benda. Jeste, klavijature su išle sa matri­ce, ali je bend to tako dobro pratio i silinom zvuka, ih spuštao na tačnu frekvenciju gde treba da budu.
Izvijajuči se i stežuči vrat gitare do pucanja pri solažama Gregor Mackintosh je sa raz­uzdanom crnom kosom na levoj strani bi­ne predstavljao prototip dobrog gitariste. Na drugoj strani bine simpatični Aaron Ae­dy je bio savijen i sabijao je teške rifove ka publici. Njegov parnjak Steve Edmondson je znalački dodavao one frekvencije koje donose težinu pesmama ovog benda. U takvoj konstalaciji Nick Holmes je bez ika­kvog problema, mogao i malo da prištedi svoj glas, a da on bude i dalje jak i suges­tivan. "I Remain" je bila jedna od retkih novih pesama sa novog albuma "Faith Devides Us... Death Unite Us". Ali, "I Remain" je bila, baš, baš pravi izbor i kada je na nju nalegla "As I Die", više nikome u Sali nije bilo svejedno, što gleda ove majstore teškog zvuka i neljubavnih rima.
Iskusno, kao kada Barcelona drži loptu u posedu preko 68%, Paradise Lost su pleli svoju hipnotičku mrežu, bacajući sjajne udice kao što su "Dying Freedom" ili "Enchantment" da bi kraj zvaničnog dela koncerta opet pripao pesmi koja je morala da počne sa matrice i uz pratnju, jakih razložnih gitara krenula je neponovljiva "One Second". Bis je bio samo pitanje trenutka. Shvatili su to i članovi benda. Tu se gospodin Holmes, malo iz­leteo i rekao da sledi samo još jedna, znana kao prvi singl sa "Draconian Times". "The Last Time", iako je bila malo sporija od poznate verzije i dalje je imala "muda" koja su joj potrebna, a srce je kucalo bez ikakvog problema. Pa, je li dan zaljubljenih ili nije i baš zato bend je častio auditorijum sa njihovom možda najpoznatijom pesmom "Say Just Words". Odlična i dobro izvedena pesma za drugi verovatno i poslednji po redu oproštaj od beogradske publike.
Sat i po. Odličan set Paradise Lost-a, dao je pravi uvid u njihovu kariejru. Možda su ovom zamalo zlatnom preseku falile poje­dine pesme, ali ne treba tražiti gnjilu raj­čicu u koncertu kakav su ovi ljudi pružili. Izgubih ja raj, ili paradajz po šesti, šesti, šesti put ove večeri.



Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan