GRIVA, NASTY MICHELLE
Route 66
Novi Sad, 29.01.2010.

Griva beše jedan od "postojanijih" panonskih bendo­va osamdesetih godina prošlog veka. Iza njih je osta­lo pet studijskih albuma, plus jedan best of, i brojni radijski hitovi, u ime kojih su se okupili večeras u podmlađenom sastavu.
Naime, Zlatka Karavlu, kao frontmena i jedinog origi­nalnog člana Grive podržala je ekipa iz Erupcije (izu­zev pevača) sa kojom je već ranije sarađivao, ali prvi put sada pod Grivinim imenom.
Što bi se reklo, iskustvo i mladost, dva u je'an.

Preskačući trud oko promotivnih pla­kata, (plakat još nije ispario u histo­riju, ali da ga laki elektronski oblici i dometi pretiču, to je fakat), u Route 66 je prispelo blizu stotinjak ljudi, mahom onih mlađih sa grivastim stajlingom kose.
Što se kluba tiče, zaradio je u startu dve zamerke, najavljena karta=konzu­macija je mogla da se elegantno okači mačku o rep, (nisu neke pare u pitanju ali to je daleko od reprezenta­tivnog poslovanja), i bilo je nešto čudnovato u vezi piva, blago rečeno.
Kao gosti, oko 22.30h nastup su otvorili Nasty Michelle, koji su većinski deo repertoara posvetili klasičnim obradama (hit me baby one more time?). S vrata nas je u zamahu dočekala vremešna Rosie ("Whole lotta…") a nju su bespogovorno sledili čuveni hajveji i sterveji, u nebesa i paklove, (sve preko odmorišta Sv. Petra, predah uz omlet, kajga­nu… doručak je fundamentalan zar ne). Kako se po legendi ovde nekad dobro jelo, nije izostao ni desert, purpurni puding, pardon ("dimming"?) "Dim na vodi", koji kod mnogih izaziva dim iz ušiju, budući da je jedna od tri najistrošenije stvari ikad, i tu mu čini se nema pomoći. Radije bismo možda čuli neki "Nasty on the water"? Hoću da kažem sve je to bilo zagrevanje i rutinska stvar za NM, jer njihovi pravi aduti leže u autorskim ruka­vima i šteta je da nisu prebacili akcenat na to.
Okosnicu benda (formirani 2007) čine vokal Petar Živković Nasty i gitarista Dragutin Šuković Šule, koji kao autor­ski duo raspolažu onim neophodnim "sitnicama" koje egzistenciju na sceni znače, (dobra igra melodijskih sklopo­va, hit-potentne pesme, muzička pis­menost, vladanje na sceni, itd.), dok je Šuletova umešnost na gitari natprose­čna. Da pomenemo i to da su lako od­neli drugo mesto na skorašnjem regio­nalnom takmičenju "Rat bendova" na bosanskoj OBN televiziji, i da uz svoje prijatelje iz Erupcije čine jedan od perspektivnijih bendova u struji klasičnog rocka (sa lirikom na srpskom). Koncertno su aktivni dotle, da ima reči o nabavljanju profi tour-busa, što bi za ovdašnje prilike bila kuriozitetna pojava. Samo još da zvanično "zalepe" to svoje stvaralaštvo na nosač zvuka i otpošalju ga u etar. Nakon pauze, Griva je zauzela pozicije. U takoreći gotički mračnoj atmosferi, klavi­jature su dugim korakom povele ekspediciju u carski Konstantinov grad "Istambul", pra­ćen dobrim reakcijama i horskom podlogom, da bi se nešto kasnije već vratili u doma­ću blatnjavu avliju, "Noćas ću ti doći", "Srećan ti rođendan", "Dođi sebi dok još imaš kome", pa "Kog sam đavola tražio u tebi", pitao se Zlatko (još uvek u dobroj formi), dok su Eruptivci sa entuzijazmom demonstrirali svoju uvežbanost na pesmama uz koje su odrastali. U sledećoj numeri, na usnoj harmonici priključio se gospodin Randy Major, profesor iz Texasa sa dugogodišnjom adresom u Srbiji, a to je bila "Ti si lija, ti si zmija, ti si gad"… hehe, s pretpostavkom da se ne radi o Morgani iz doba kralja Artura, zvuči kao žena zadivljujućih sposobnosti! Nju su izvozali malo duže, onako bluzerski naširo­ko. Randy je pobrao aplauze, a nedugo zatim pojavila se za stvarno žena na bini (da odmeni Zlatka u jednoj numeri). Ona je težište pažnje, muške populacije poljuljala i po­gurala sa ušesa na očesa, i uz pomoć back vokala oplela Bajaginu "Ti se ljubiš na tako dobar način" (...nemaš pojma, koliko im značiš?) ne štedeći provokativne gegove.
Pauze među pesmama pratilo je Zla­tkovo obraćanje publici i isticanje kri­latice "na mladima svet ostaje". Ton je bio okej, refren je za moj pojam možda ponegde izvozao koji krug vi­še, a negde su odlično razgradili i održali tenziju na nivou.
Poleteo je i donji veš odnekud, (žen­ski svakako) i skrasio se na Uroše­vom basu, dok se bližio kraj "Ostani još malo", "Il' me ljubi il' me ubi", "Ti u Sarajevu ja u Novom Sadu", itd... Iako mi iskreno govoreći, nikad nisu bile nešto bliske grupe tipa Dugmeta ili Čorbe, sa kojima bi se Griva dala porediti, jer su de facto posedovali tu neku selo/grad tematiku uvezanu na jestiv način, to naravno ne umanjuje ništa od njihove bitnosti i uloge.
Da zaključim, priuštili su dobar koncert, svirački uigran i bez uvijanja, na visini zadatka. Bis se očekivano nadovezao sa "Triput na dan" posle koje su i Nasty Michelle rado po­hitali na pozornicu, da se pridruže u onoj krajnjoj i neizbežnoj "Vojvodino što si tako rav­na". (A ona im, samozadovoljno odmahujuči rukom, kroz smirujuče puvanje odgovara "Ta valja se malo opružiti… ako ništa, a ono bar triput na dan?"). Komocija pre svega.
Text by Tamara Jakovović
Photo by Tamara Jakovović & Svetozar Anđelković