BAJAGA I INSTRUKTORI
Sava centar
Beograd, 28.12.2009.
Povod za tri rasprodata, (doduše sumnjam da je mo­glo drugačije s obzirom na opus čoveka koji je nastu­pao) bila je proslava 25-godišnjice postojanja benda. Sećam se da je u početku razvoja karijere Bajage i instruktora mu, sve ličilo na dobro osmišljenu zajeba­nciju, pardon zafrkanciju, te se potom sve pretvorilo u jedan od najvećih EX-YU pop-rock bendova.
Upravo, ta zafrkancija, karakteristična za BG bendove se delila uz kupljenu kartu za ovaj, prvi od tri pomenuta rasprodata koncerta.
Ime te zafrkancije (koju su kasnije probali da dostignu Heroji i Familija) je "Pozitivna geografija".
Upravo taj album (makar njegova šes­tina) je činio okosnicu ovog koncerta. A, da bi se hrabro uhvatili u koštac sa jednim od najboljih albuma iz jedne nam od država, pobrinuli su se na po­četku sam Bajaga + gitara mu i Lok­ner okružen svojim klavijaturama. Njih dvojica su izveli "Otkada tebe ne vol­im". Bajagin glas (uprkos prehladi) je počeo da "vozi" prepunu salu ovog od­vratnog zdanja u kome se dešavao koncert. Mislim, sedeti u stolicama/fo­teljama u kojima su i najhrabriji zaspali na premijernim projekcijama "Gospodara prst­enova", bez mogućnosti ka duvanjenju ili ispijanju pića je besmislena, pogotovo na koncertu gde se očekuje opštenarodna set-lista. E, sad da je koncert bio u nekom dru­gom prostoru sumnjam da bi odaziv bio ovoliko šarenolik, skoro ko za Tom Jones-a, što bi rekli neki izdavači magazina od "7-77", onih 107 je ipak previše.
Laganim tonovima vrlo brzo beše došao kraj i "Berlin", je mogao da padne. "Veru­jem-ne verujem" i to je bio taj prelomni tre­nutak, kada je Bajaga uputio poziv publici da im se pridruži na prostoru ispred bine. Ne znam zašto, ali to se uvek dešava u SC-u. Redari lude, bend je zadovoljan, a oni koji su došli da sede, ne mogu ić da vide. Najšarmantniji instruktor je uveo pub­liku u "Lepu Janju", jednu od najbesmisle­nijih pesama koju je bend ikada snimio, ali očigledno pesmu koju publika voli. Uz tada već prisutnog Davor-a Rodika na gitari, kao pojačanje Žiki i ex-Vrooomovcu krenulo je "Gore-dole", da bi prva kolektivna katarza usledila uz "Godine prolaze".
I svima je sve bilo potaman, meni je falila ubedljivost benda. Nisam sigu­ran, ali trema se osećala a tu je bio i vrlo čudan "toplo-hladan" način prosvi­ravanja karijere. "Rimljani" i "Tišina" koju je pred kraj prekinula izuzetna Bajagina gitara i konačno je došlo do rasviravanja, dobrog slavljeničkog. Na to su se lepo nadovezale "Limene tru­be", a Žiku "majstora" je publika hor­ski bodrila kroz odlično izvođenje pes­me "Život je nekad siv...". Zna Žika, šta se radi na domaćem terenu. I tu je bio pravi trenutak za poluvreme, na koje je izašla Aleksandra Kovač, te je uz klavijature i malu pomoć prijatelja na bini otpevala (otpeva­la?) "Poljubi me", želeći da dokaže da je Whitney Houston ništa spram nje. Zašto, zašto sve te žene vole da "mrnjauču" dok pevaju. Februar još nije došao a melodijska linije pesme se negde usput izgubila. Nesporno je da dama ima glas, ali sam način inter­pretacije nije pogodan za ovakvu pesmu i kraj. Svako ko kaže drugačije je ulizica. I tu je očigledno bio prelomni trenutak, od koga je sve krenulo na jedan sporedni, prilično kilav put. Bez obzira na odličnu boju gitare pri početku "marlene" nisam mogao da se otr­gnem utisku da toj pesmi u tom trenutku fali mnogo rokenrola u venama. Čak ni "Mali slonovi" nisu zvučali razigrano.
Da ne bude zabune, euforija prisutna kod publike je trajala sve vreme, a u meni je proradio namčor. Podvukoh samo u jed­nom momentu paralelu sa koncertom odr­žanim u Areni pre tri godine i paralela uop­šte nije išla u korist ovovečernjeg doga­đaja. Godine prolaze, to je to... No, "20. Vek" je opet doveo do rasviravanja (i Vlada Negovanić, gitara, se priključivao nekoliko puta bendu), žestokog, što je bilo dovoljno da se uhvati zalet ka pesmi "Tekila, gerila" i onda opet promena aranžmana i "Ti se ljubiš na tako dobar način", doživljava propas', u mom slučaju. "Plavi safir" i nije nešto što mi se ikada dopadalo, ali narod voli tu pesmu i nadjačava bend.
"Buđenje ranog proleća" je na binu dovelo još jednu gošću sve zajedno sa pratećim baritonima, te je Bajaga uz zvuke ma­rša mogao malo i da odahne. Nema sumnje da je Jadranka Jovanović svoju rolu izvela do maksimuma i to je za poštova­nje. Pitanje je samo kome je to bilo potrebno.
"Tamara" je zatvorila koncert, hladna verzija, baš kao i vreme te večeri. Bis sam ispratio iz predvorja sale, uz pivo i cagarete. Ređale su se "Zažmuri" (treba li reći da su svi u sali pevali, a da je "demf" na gitarama) bio premlak, kilometarska "Ruski voz" i za sam kraj dvoiposatnog koncerta "Samo nam je ljubav potrebna".
Većina posetilaca beše zadovoljna, ja ne.
Znam da ovaj bend ume i može bolje. Takođe znam da su se narednih dana svi utr­kavali u pohavalama upućenim bendu.


Da, jedno je čestitati na jubileju, drugo je čestitati na koncertu/kon­certima na kojima su se sledećih dana pojavili i neki neočekivani go­sti. I da je sve proteklo u znaku le­pog obeležavanja jednog zasluže­nog jubileja, ali... godine vidno pro­laze i to je ono što je neumitno, na žalos'.


P.S. A gde nestadoše "Pustite me druže", "Papaline", "Znam čoveka" i "Kosooka" (za nju znam gde je, nekoliko blokova dalje)?
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan