VNV NATION, HEAD-LESS
Dom omladine Beograda
Beograd, 12.12.2009.

Čak četiri koncerta ove večeri.
Četiri veća koncerta da budem tačan.
Oni "tribute to…" i slični ne ulaze u glavnu ponudu, a bilo ih je, nije da nije.
U Domu omladine VNV Nation, future pop (kako je to gordo smišljen naziv) u donjoj Sali a u gornjoj skoro otvorenoj i le­po renoviranoj druga polovina onog benda koji ne da da se puši. Izbor je bio isuviše lak, ali ispostavilo se ne i pametan (eto šta se sve dešava otkada nema direktnih prenosa Prim­ere na domaćim televizijama).

U donjoj Sali Doma omladine, sasvim uo­bičajen prizor. Uglavnom istih 150 ljudi, ob­učeni u crno i pvc, kako već dolikuje, čekalo je početak nastupa jednog (saznadoh) od najpopularnijih predstavnika malopre pom­enutog pravca. A, takvi, kao što red & obi­čaji nalažu vode sa sobom i predgrupu. U ovom slučaju to behu Head-Less. Sasvim živahno i nabrijano, onako po EBM princi­pu, što će reći blisko tečnu. Udraci iz sem­plera i sintizajzera su pljuštali. Pevač je vrlo sigurno vladao sa ona dva tona koja može da izvuče, a pritom je i odradio dobar deo svakodnevnih aerobic (aerobičenje?) vežbi. Razgiban mladac u skladu sa muzikom koju isporučuju, a koja ako niste fan iste dosa­di odmah posle druge pesme. I tako su ganjali oni, jedno dobrih 45 minuta, uveseljava­jući one odvžane koji su ušli u salu. Dobar deo se ipak pripremao za glavno jelo.
I delovalo je kao jelo, jer kada je pevač benda VNV Nation iza­šao na binu, bio je vizuelno sasvim sušta suprotnost prethod­nom frontmenu. Ovaj baja, ispostavilo se Irac, praćen jednim Nemcem i Englezom, delovao je kao osrednji poluteški hooli­gan iz neke Irske zabiti (ima li tamo fuzbala uopšte?). Takav mu je i glas. Čini se da ga je izgubio na nekom stadionu, ali tempo pomeranja po bini i dizanja ruku mu je bio sasvim pristojan. Ima kod njega i onog njakanja po kome je Rotten poznat (što je verovatno uvreda za Irca, samo se treba setiti podnaslova Rott­en-ove knjige), a ima i one sklonosti ka Pet Shop Boys načinu pevanja što često može da rezultira monotonijom koja se da lao prepraviti u dosadu. I ovaj je sigurno pevanje učio na skraćenoj varijanti "cassia", doduše to su ta dva tona, dva ali sigurna. No, ako uzmemo u obzir da se Ron Wood ionako nikad nije makao od tri (na gitari) u Stonesima, onda je ovaj VNV "pevač" sasvim dobar, uprkos problemu sa prehladom. A, kenjkam i ja, ni meni vrlo dra­gi Rob Zombie ne ide dalje od pomenuta tri komada, a i 3:0 uopšte nije loš rezultat.
Bilo kako bilo, ljudi (publika) koji su došli ih vole. I pevaju sa njima. I Irac je vrerovatno presrećan i to je to. Muzika je ionako na matricama. Jebene karaoke. A ni zvuk elektronskih bubnjeva koje je Nemac udarao nije bio dovoljno oštar. Zašto ovakvi ben­dovi, nemaju hrabrosti da budu bendovi ili im to možda ebm-future-pop kodeks ne dozvoljava. Šuplje, futuristički brate, šup­lje. Nama koji smo baždareni na sviračkoj, što ne znači nikako virtuoznoj muzici, ovakav bend nikako ne može da nešto znači. Stojeći sa dvojicom gitarista, koji su bili prisutni na koncertu (je­dan po službenoj, drugi po bračnoj dužnosti), i razmišlajući o onome što VNV Nation nude, došli smo do zaključka da tu fa­le…gle čuda, baš gitare, da bi se nešto desilo u pesmama, ko­je su uzgred rečeno sasvim pristojne (po formuli strofa, predrefren, refren strofa iha…!). Ali taj slučaj sa gitarama se retko ili poprilično nemušto dešava kod bendova ovog tipa.
Sve u svemu, osim što sam neupu­ćen u rad glavnog benda, dakle kao neutralni posetilac, mogu reći da mi je sve to bilo prvenstveno dosa­dno, a onda i bledo (njihova mah­om crna odeća, ne može sprati taj utisak). Dok publici, barem većem delu iste beše lepo & neponovljivo. Eh, da oni reguju na beat, ne na bit, iako verujem da u poetici VNV Nati­on to postoji.
I posle svega, a tu računam i nedo­voljno ohlađeno pivo, onako po Britanski, (ako je suditi po pustolovinama Asteriksa i Obeliksa), zapitah se koji sam ja uopšte dolazio na ovaj koncert? I došao sam do inge­nioznog zaključka... osim uvek prisutnih lepih devojaka na ovakvim dešavanjima, treba poneki put i čuti/videti nešto novo, čak i ako je krajnji ishod dosada. Uostalom, kako bi drugačije ostalo zapisano u BG analima da je ovaj bend bio u glavnom nam gradu...
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan