TOM JONES, FLORENCE RAWLINGS
Beogradska arena
Beograd, 13.11.2009.
Čisto da ne zaboravim, i da taj deo memorije sećanja ostavim sebi u amanet. Prvi singlovi (singl ploča=nosač zvuka utisnut na vinilu sa uglavnom dve pesme, po jedna na svakoj strani. Brzina okretaja istog je bila svih 45 obrtaja u minutu, prečnika 17cm, sa povećom jupom u sredini ploče. Na tom nosaču su se uglavnom nalazili HITOVI, a naprava za emitovanje se zvala gramofon, i da, radi još uvek, na struju naravno.) sa kojima sam se u životu susreo a nalazili su se u kolekcije mojih rodi­telja (majke uglavnom) bili su Tom Jones (tada bez titule Sir), Paul Anka, Elvis i "Yester­day" od liverpulskih buba (one nisu igrale fuzbal, bavili su se muzikom, a da su igrali bili bi verovatno bolji od ovog današnjeg ponižavajučeg tima sa Enfilda). Balade, ni kao ma­lodobnik nisam mogao da svarim, te je najveći utisak u tom momentu (a to traje eviden­tno i u vreme sadašnje) ostavio ležerno naheren na drvo Tom Jones i njegove pesme "Detroit City" i "I'm Coming Home". Bio sam opčinjen njegovim glasom i načinom peva­nja. Da, on i Kralj su bili likovi koji su znali da je najmočniji instrument na svetu ljudski glas i znali su ( (Jones i danas zna. Kralj nikako da se oglasi. Kolika li je to zgrada u ko­joj se zagubio?) kako da ga koriste.
35 godina kasnije, ili ove 2009. godi­ne, Sir Tom Jones je prvi put došao u Beograd. Za zagrevanje publike koja je sasvim mirno sedela u stolicama postavljenim u parteru BG Arene, po­služila je Florence Rawlings, kako ka­žu mlada britanska zvezda u usponu. Gde se ona uspinje, ne znam, nisam proveravao, niti pratim ostrvsku "žutu" štampu. Po prikazanom i čutom, gos­pođica Rowlings bi mogla da se bez problema uspe na bilo koju hotelsku terasu (na moru) i da svojim pevanjem (čistim i maksimalno dosadnim) te kompozi­cijama koje idu linijom beskrvnog soula ukrštenog sa pop primesama, zabavlja goste koji se muče sa čerečenjem stanovništa mora u sumraku tople letnje večeri. Na sreću nije se dugo zadržala na bini, a jedan rockić koji je otpevala (a bend odsvirao sve po p.s-u) je bio tupaviji i od Rivinog hita s kojim su se nekoć davno plasirali na natecaj znan kao Evrovizija. A ni stas joj nije nešto. Uglavnom Florence je bila beskrvno korek­tna, to je ako neko nije znao blaži izraz za maksimalno dosadna..
Nekoliko minuta posle 21 sata, bend se pojavio na bini i vrlo čisto & glasno & moderno započeo sa prvom pesmom te večeri. Nepo­sredno pred početak strofe, kroz sredinu na binu je izašao Tom Jones i počeo da peva (kasnije ćemo saznati, pesmu sa novog al­buma koju su mu napisali Ivica i Dobar glas iz benda Ti takođe) "Sugar Daddy". Naziv, pesme odgovara čoveku u sakou (iako je on već više od pedeset godina veran ženi svojoj), korpulentne građe i moćnog glasa. "Give A Little Love", takođe nova pesma nije nešto dotakla publiku od koje bar 80% nije naviknuto na zvuk koji je Jo­nes u početku ponudio, ali na glas jesu. I taj glas je opčinjavao. Sir Tom Jones je u vrhunskoj formi (da li je uopšte i izlazio iz nje?), sa mikrofonom udaljenim na sigurnom odstojanju od njegovih usta (jedno 10-15cm, ne bi li ga spržio ako ga primakne), jednostavno je očarao sve prisutne u areni (a bilo ih je oko 8.000). Prvo obraćanje publici izmamilo je aplauze, baš kao i sledeća pesma, jedna od legendarnih 007 (Bond, James Bond, tema za neupućene) "Thunderball". Kakav zvuk gitare, kakva težina pesme. Duvači koji briljira­ju, dvojica klavijaturista koji dodaju dramatiku, dve prateće pevačice i ritam sekcija koja zakiva, dok se Tom Jones kreće po bini u maniru iskusnog švalera. Ah, da i peva i peva i peva. Ovo je ta težina pesme koju neki današnji HM bendovi nikako ne mogu da dostignu, a u T.J. repertoaru "Thunderball" je samo međuigra. Vrhunski.
"Style And Rhythm" se desila čisto kao uvod u očaravajuću "If he Sho­uld Ever Leave You", a konačno su stolice za sedenje postale deo pro­šlosti kada je "Delilah" započelka uz dobro poznat zvuk klavijatura. To je teren kojim Sir Tom Jones nepri­kosnoveno vlada i to je ono što je gro posetilaca došlo da čuje. Oča­ravajuće, bez ikakvog "festivalskog" prizvuka. "Delilah" je bila savreme­na, baš kao i neuništivi glas vlasni­ka ovog hita. Usledile su dve "novije", "Mama Told Me Not To Come". Masno, rasvi­rano i dobro, vrlo! "Burning Down The House" je uz učešće jedne od dve prateće pe­vačice (glumila je Ninu iz the Cardigans) bila ipak malo spuštanje lopte. Ne može se Ninin glas tako lako interpretirati. Sir Tom Jones je svoj deo odradio majstorski, dru­gačije verujem da ni ne ume. "Hard To Handle", Otis Redinga nije baš bila na nivou, ili sam ja možda isuviše navikao na The Black Crowes verziju, ali ovo je bila jedina pesma, gde je bend škripao. Mada ne verujem da je to mnogo ljudi u sali uopšte pri­metilo. Dramatična, ekspresivna verzija pesme "24 Hours", samo sa klavijaturama i pratećim pevačicama završila je deo posvećen novom istoimenom albumu koji je Sir Tom Jones maksimalno ispromovisao na ovom koncertu. Bilo je vreme za coun­try deo. Prateći bend je to s radošću primio i "He'll have to go" i "Green Green Grass Of Home" su doživele ovacije, kao i pokušaj horskog pevanja od strane publike. Shv­ativši da je vreme za još malo razmene nežnosti sa publikom, najmoćniji velški glas je započeo "Save The last Dance For Me", šta je jedna teta iz publike u tom (Tom?) momentu uzviknula, nije baš za napisati, no, bilo je šarmantno izabavno, baš kao i ringišpil (valjda?) na led ekranima koji se okretao tokom izvođenja pesme "What's New Pussycat?". I bilo je vreme za eksploziju i benda i vokala, a to je jedino moglo da usledi uz neverovatno, nagruvanu "She's A Lady". Sva silina, glasa, instrumenata i performansa je u tom momentu bila u udarnoj tački. "Leave Your Hat On" je oduše­vljenje produžila. Vreme za igru (i za rap deo) je došlo sa "If I Only Knew". Svi su igrali, a muzika je gruvala i nikako, ali baš nikako nije mogla da ugrozi po jačini glas koji je izlazio iz stomaka, sasvim sigurno najboljeg pevača popularne muzike, danas na planeti.
Nešto kao bis, je započelo sa pre­aranžiranom verzijom pesme, one pesme, od koje nije moglo da se pobegne, što sa televizora, što sa radio aparata, što sa razglasa iz kafića. da, ona pesma "Sex Bo­mb", seks bomba na bini u dobroj formi, bend svira kao da će odmah nakon koncerta imati neku Playboy seks bombu u svlačionici na izvo­l'te, a publika uživa kao u ekstazi. Za alternativni kraj ili "fake encore" kako bi rekao Eddie Spaghetti na svom koncertu je ostavljen prvi hit koji je ovaj 69-godišnjak (ima i tu neke simbolike, znam ja šta je Tom hteo reči) ikada snimio, gruvoidna "It's Not Unusual". I da je tu bio kraj, bilo bi fantastično. Ali ne čovek kome još malo fali do cifre 70 se vratio na bis, izazvan hučanjem, trupkanjem o pod, dozi­vanjem i podario svoju/Art Of Noise verziju Princeove pesme "Kiss", započetu od strane pratećih pevačica sa "Sexy M.F.". Definitivni kraj uz predstavljanje desetočla­nog benda bio je uz "take Me Back To the Party". Nema šta, ovaj party je trajao sat i pedeset minuta. Kakav udarac je zadao ovaj sve samo ne starac. Još jedan naklon Sir Tom Jonesu.
Po izilasku iz dvorane setih se početka jeseni 1999. godine i kupovine "Reload" albuma na tada aktuelnoj berzi cd-ova i ploča u SKC-u. Otišli smo na kafu u Dom omladine i mal­tretirali konobara, druga mi Daču, da pusti CD. On je samo odgovorio: "Ma pustiću vam, ali bre, pa moja majka je slu­šala Tom Jonesa, ja sam ga slušao kao mali, šta je, i da­nas treba da se sluša Tom Jones? Pa, neće valjda i moja ćerka da ga sluša za nekoliko godina?"
Od tad je prošlo deset godina, a Sir Tom Jones se i dalje drži i kao što se da videti i čuti nema nameru da posus­tane, na svu sreću. Dača sasvim sigurno nije vodio čerku na koncert.
Šteta, čula bi i videla čoveka koji ume da prikaže KVALITET koji danas mnogima nedostaje.
Text by David Vartabedijan
Photo by Aleksandar Zec