W.A.S.P.
SKC
Beograd, 10.11.2009.
Vrlo brzo nakon objavljivanja novog albuma "Babylon" (CD re­view br.82), W.A.S.P. su krenuli na još jednu svetsku turneju. I po drugi put Beograd je bio na njihovoj mapi (ali ne i na tour majici). To je bio dobar razlog da preko 700 posetilaca sasvim solidno popuni salu SKC-a, koja je pristojno zademfovana (igr­om slučaja, htenjem da se ne prljaju sveže okrečeni stubovi) pr­užila daleko bolji tonski ugođaj nego pre tri godine.
S obzirom da predgrupe ili specijalnih gostiju, kako već ko hoće, nije bilo W.A.S.P. su na binu (bez El­visa i scenografije) izašli tačno u 21h. Umesto pomenute sce­nografije sa plafona je visio video-bim na kome su se sinhroni­zovano sa set listom smenjivali spotovi. Dakle, bioskop džabe.
Blackie Lawless i sadašnji W.A.S.P.-ovci: Doug Blair (gitara), Mike Dupke (bubanj) i Mike Duda (bas) sa najdu­žim stažom u bendu posle frontmena, započeli su proslavu 25-godišnjice ov­og znanog HM imena sa adekvatnom numerom "On Your Knees".
Nema šta, petarda, ravno u glavu. Totalno američki pristup, ja­ko, tečno, svirački prljavo taman koliko treba i bez ikakvog ko­mpromisa. To je to, nema laži nema prevare. Blackie vrišti (peva) kao u najboljim danima. Stihija u glasu pleni na prvi vri­sak. "The Real Me" (inače jedna od mojih omiljenih obrada koje su W.A.S.P. snimili) je bila briljantna, sa sve dobro znanim pasažima na basu, koje je Duda (pa i nema neke, prezime mu je ipak samo reklama, u publici primetih mnogo bolje primerke) maestralno odsvirao. Da, Blackie neće dozvoliti predah svima je bilo ja­sno kada je "L.O.V.E. Machine" počela potmulo da tutnji. I bend je shvatio da je na pragu još jednog odličnog koncerta, a publika se svesrdno trudila da otpeva jedan od največih hitova benda koji je bez pardona prosipao rifažu sa bine.
Predstavljanje pesama sa novog albuma malo je spustilo at­mosferu, ali publikaje mogla da se uveri u kvalitet brata bliza­nca na "divlje dete", a to je "Crazy" i da iz prve prihvati galop ko­ji nudi "Babylon's Burning". Raspoloženi Blackie je maltene bez praznog hoda uveo publiku u "Wild Child", koja je izazvala još jednu erupciju oduševljenja, baš kao i naredna "Hellion". "I Don't Need No Doctor" se pri kraju spojila sa refrenom iz "Scream Until You Like It" (tema iz filma "Ghoulies 2"). Čudo­vištanca su izostala, ali zato nisu izostale muskulaturne sola­že koje Blair ispaljuje iz svoje "chainsaw" gitare, sve zajedno sa laserskim svetlima ispod prstiju. Čisto da se vidi kojim se pragovima njegovi prsti kreću. Cirkusa ipak mora biti. To je ta­ko zapisano, baš kao što je Jonathan zapisao krvlju svoju želju ka "Arena Of Pleasures". Da, baš tom pesmom je započeo "The Crimson Idol" triling, koji se nastavio sa "Chain­saw Charlie" i pesmom koju je cela sala otpevala, odličnom "The Idol". Zna gospodin lawless kako se igra ova igra. Bilo je vreme za malo grublji pristup i epska "Headless Children" je zatutnjala. Odličan izbor, na koji je sasvim dobro nalegla "take Me Up" sa "Dominatora". Za sam kraj oficijalnog dela, po nekima prvi, po meni drugi hit benda ne­uništiva "I Wanna Be Somebody", gde se publika nije snašla, te su dva kruga pesme protekla bez pevanja, ali onda je Blackie počeo ono što je mislio da će auditorijum od­raditi i refreni su ipak bili horski ispoštovani. I mrak. Sat i petnaest minuta W.A.S.P. roš­tilja, dovoljno da se vatra razgori. Ubitačan i tačan bend. Nema šta budu li nastavili ovim tempom stomačić glavnog aktera će ubrzo nestati.
NIšta stomak eliminator, dominator HM-a, mora da se rastrči i da nastavi sa pružanjem dobrih partija, što mu generalno i nije teško. Iskustvo je čudo.
Ah, da dozivanje publike, ono standardno "we want More", ka­da se prolomi kroz halu, meni zvuči nešto kao "Dinamo", pro­bajte i sami sledeći put... ima tu nečega. Zvuci balade su pre­kinuli "dinamo" i počela je "Heaven's Hung In Black", još jedna sa prethodnog albuma da bi kraj uz sve pohvale publici usle­dio uz fenomenalnu "Blind In Texas". Rock n Roll je pravi po­kretač nogu i to je negde sigurno zapisano i to Lawless zna. A tek, atomska bomba, nakon učutkavanja publike i očekivanog brejka. Nema šta, posle toga su sve "lonestra"-ke bile vruće, pretpostavljam. Dobar koncert, bez scenske predstave uz bio­skop. Dužine jednog prosečnog hit-filma, sa daleko od pro­sečnog benda u glavnoj ulozi, sporednih na ovakvim večerima i ne treba da bude. Goreo je Beograd te noći, na glasnoj vatri.
P.S. kojim se sportom uopšte bave L.A. Raiders, dovraga? Fuzbal nije sigurno.
P.P.S. Ko želi može da pogleda i zaključnu pesmu "Blind In Texas" sa BG koncerta klik­om na link: W.A.S.P - Blind In Texas.
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan