ZZ TOP, TEXAS FLOOD
Beogradska arena
Beograd, 18.10.2009.
Eto (ne Samjuel), dogodio se i taj dan. U saradnji Ava­lon produkcije sa BG Arenom, ZZ Top su konačno, na­kon mnogobrojnih "dovođenja", stigli u Beograd.
I to poprilično trijumfalno.
Koristeći svoje sokolovo oko (rakiju nikada) procenio sam da je preko 12.000 ljudi došlo da vidi najčuvenije bradonje iz Teksasa koji su svoju prvu vinilnu rilnu, za­orali pre tačno trideset i šest godina.
I da su je dobro zaorali videlo se i po sastavu publike koji se kretao u rasponu onog prvog Zabavnikovog slogana "7-77". Kaubojskih šešira je dakako, bilo na pretek.
Za početak (mada zakasnih na početak istog) predjelo je služeno u obliku do­maće trojke pod imenom Texas Flood. Verujem, da su se trojica bradonja obra­dovali ovom imenu, baš kao i članovi benda činjenici da sviraju ispred benda koji je delimično uticao na njihov muzički pečat, koji se kreće u okvirima hard-blu­esa ili su bar takav repertoar izabrali za ovo veče. Dobru i sasvim agresivnu svir­ku za pomenute kanone završili su kom­pozicijom u koju su medley-evski strpali dosta poznatih hard-rock pasaža, od kojih je "Stormbringer" bio uzet za vodeći. Pobraše Texas Flood ovacije ove večeri, a čujem i da je gospodin Billy (nema veze sa rockajBilly­em) Gibbons, bio itekako zadovoljan nakon preslušavanja njihovog albuma. Lepo.
A onda nakon Texas Flood-a, ono što sam mislio da nikada neću videti u Beo­gradu, te sam 2004. godine seo u bus i otišao u Budimpeštu da si upriličim to za­dovoljstvo, zvano ZZ Top. Kada sam su­mirao utiske s BG koncerta, shvatio sam da mi je put u Budimpeštu bio jedna kra­jnje pametna investicija.
Na skromnoj bini (baš kao i u Budimpe­šti), pred mnogo više ljudi u Beogradu, ZZ Topovi su zagrmeli sa "Got Me Under Pressure".
Za početak sasvim dobro, iako se zvuk po hali (areni) još tražio. "Waiting For The Bus", jedna od onih sa rifom koji će vas uvek obradovati se slila u "Jesus Just Left Chica­go" (ko je rekao "kao na ploči"?). Dobro je, piče, oni, gibaju se. Predvodnike kau­bojskih šešira hrabri isti na glavi Dusty "Gimly" Hill-a. Gibbons i dalje nosi one čudne kape. Gi­tare im se sijaju u nedogled, u šta se izvanredno uklapaju i dve mrtvačke glave crvenih očiju što se nalaze na bas bubnjevima. Tu negde su i tri led ekrana u pozadini bine po­čela da rade svoj pos'o.
Ono što može da nervira je konstantno menjanje zvuka i evidentna upotreba ko zna kojih elektronskih pomagala pri bub­njanju Frank Bearda. Da, toga je bilo i u Budimpešti, ali je bilo mnogo bolje odra­đeno. No, tim potezima, krečući se u ve­likim skokovima kroz svoju višedecenij­sku karijeru ZZ Top su samo pokušavali da ti momenat nastanka pesme koju su u tom trenutku svirali. "Pinchussion" je opet vratila "moderniji", mada ne tako us­pešni MTV momenat njihove karijere. "I'm Bad, I'm Nationwide", dobra i masna, baš kao i pre sledeče pesme nekoliko reči na Sr­pskom jeziku koje je Gibbons prozborio. "Da li se dobro provodite večeras?" i tako to po­sle konverzacije na bini sa domaćom pripadnicom lepšeg pola (Isto kao i u Budim­pešti (doduše tamo je bio neki lokalni baja, koga je ovaj upoznao u Burger Kingu, ali ajde).
Još dve cice su se pojavile sasvim pri­stojno obučene (moralni čistunci će reći oskudno, ali to baš i pripada ovim baradonjama, ta, takva je muzika) i do­nesoše Gibbonsu njegov "blues hat". Da, da vreme za blues. Čuh kasnije da je u pitanju bila izvedba Dixonove, nešto pa "Luv A Woman". I nije bila ne­ka izvedba, poprilično tezgaroški, bez imalo vatre, koja je i do tada falila u Bi­lly-evom glasu. Hladno vreme napolje, pa da, a i ono što je fingirao da pije na bini, očigledno nije popio. "Cheap Sunglasses", "Go Down To Mexico", parafraza "My head's in Mississipi" se pretvorila u "My head's in Serbia City". Zanimljiva geografija, šta li, zanimljive koreografije na bini je bilo na pretek, a to se da uvažiti s obzirom da su go­spoda na istoj u sedmoj deceniji života.
Slika onog crnog, preminulog navo­dno veoma važnog gitariste se pre­lila preko led ekrana i ZZ Topovi su započeli svoju vrlo dobru verziju pe­sme "Foxy Lady". Nekako, od tog trenutka je započeo i živahniji i ujed­načeniji deo koncerta, jer je "Party On The Patio" bila dovoljno razigra­na, pa čak i kroz noge gospode sa bine. Da, to je to, sam drajv je ko­načno dobio onaj fatalno šarmantni ZZ Top oblik, kome ni u kom sluča­ju ne nedostaje sviračke virtuoznosti ukorenjene u pukoj jednostavnosti. "Just Got Paid Today" (dobro de nisu morali da se hvale da su dobili honorar) i jedan od onih večitih MTV hiteva i svih srpskih rock žurkci, na kojima se ne sluša Z. pušenje ili pohodnici Arene 31-oktobra "Gimme All Your Lovin'" (e sa njom su počeli koncert u Budimpešti sve sa sombrerima na glavama). "Sharp Dressed Man", nego kako, lepo im stpoji to cr­no, sa sve nekim malim štrasičima na sakoima. Vole to žene. Bradonje su shvatile da nema šale i da moraju da izgaraju još malo u istom ritmu, te se dohvatiše "pufnastih" gitara (ovde in nisu rotirali) i odrmaše visokoktansku "Legs", za kraj koncerta.
Da to nije bio kraj, nego ono simuliranje kao kada Kristiano padne i tugaljivim očima gleda sudca, vi­delo se i čulo na svu sreću nedugo zatim. Nebesa, pakao ili sam Hjuston su nas počastvovali povrat­kom bradonja na binu. Jedina stvar sa kojom su mogli da započnu bis se i čula. "La Grange". Mnogo puta čuta do sada, jer svaki cover bend voli da se dohvati ovog komada u originalnoj izvedbi i sa ma­lim stankama, čisto dramatike radi ima neverovatnu moć. Ma, hau-hau-hau. Bradonje su to.
"Tush" za kraj. Sa sve dvostrukim krajem. Svidelo im se u Beogradu, iako nema Burger Kinga. Među­tim ioako je bina ostala osvetljena svetla se još nisu upalila. Nisam mogao da pove­rujem da im se baš toliko svidelo u Beogradu. Očigledno jeste, za drugi bis je osta­vljena prva pesma koju sam ja čuo kao klinac od ovog odvatnog, bezobrazbog, bradatog i na svu sreću još uvek živog i radnog Teksaškog tria, fenomenalna "Tube Snake Boo­gie". Tu su po prvi put, bez podloge odlično uklopili glasove, od kojih palac nagore ipak ide na "Gimly"evu stranu. Dovoljno da mi sve bude potaman, još da je konobar više pu­ta ulazio u boks, verujem da bih bio još raspoloženiji. No, i ovako nije bilo loše. A kada bi podvačio crtu, prvi put je ipak prvi put. Beše leto, beše drugi-treći red od svega tri hi­ljade ljudi, visinski u istom nivou sa nizinskim ZZ Topovima. Oni su tada imali mnogo vi­še snage. Danas pet godina kasnije, jasno je da ih snaga izdaje. Godine čine svoje ali zabava, a to je ono što je njima prioritet uporno opstaje i na tome im treba skinuti šešir. Solidne bradonje i mnogo živahnije od mnogih koji se ovde bave time. Mislite o tome!
Text by David Vartabedijan
Photo by Stanislav Milojković