AL & THE BLACK CATS
Living Room SKC
Beograd, 13.10.2009.
Pre dve godine Al & The Black cats su uspeli da ostvare "hell yeah" pobedu u dobro popunjem prostoru DNK SKC-a. Dan­as, dve godine kasnije, pomenuti prostor se više ne zove tako, a Al & The Black Cats su se predstavili u novoj nedavno uspo­stavljenoj postavi. Relativno novi uslovi za sve, a i novi uslovi u publici. Odvratan dan s niskom temperaturom i tzv. londons­kim vremenom je nesumnjivo uticao na izuzetno malu posetu ovom koncertu. Oko pedesatk duša je došlo da nađe utočište pod okriljem punk-a-Bili (nego kako) zvuka.
Razarajući i pomalo previše prštav zvuk gitare uz uvodne akor­de naslovne numere njihovog trećeg albuma "Gimme' Some­thin' To Rock n Roll About" označio je početak jednoipočaso­vnog baražnog koktela koji su momci iz Mičigena itekako u stanju da prirede. Nekada bubnjar, sada svega tri nedelje ko­ntrabasista Hugh Skiffington se sasvim dovoljno potrudio da isprati nepredvidivog i razoružavajuće šarmantnog Tonny Cor­zaglio na gitari. Bivši tou manager i vozač benda Arno Stumpf se odao (stegnuto malo, ali za početnika sasvim solidno), od­brani bubnjarskih zadataka. Pošto se ova rokada dogodila u toku same turneje, jasno je bilo da sigurnost samog benda ovde neće biti na nivou njihove reputacije, ali dobro.
Energija koju poseduje sada mnogo više pevač i gitarista pomenuti Tonny nadoknađuje sve što im možda zlobnici (kao i obično) mogu zameriti. To uopšte nije bilo potrebno jer se tro­jka sa bine u okviru novonastalih mogučnosti, odlično snala­zila u pesmama kao što su "I'll Be Damned", "Hey Mr. D.J." te u Misfits coveru. A, da će ova nova postava funkcionisati usko­ro u najboljem redu, radu & disiplini pokazale su i nove pes­me kojih je bilo na pretek "Catman Strutt", "I Don't Know Why".
I to je upravo to što razlikuje današnji zvuk A&TBC od pretho­dne inkarnacije, koja je samo na momente prelazila na punk stranu. Ovde je generalno celokupna zvučna slika pomerena ka punk nasleđu, s časnim izuzetkom vrlo vesele i spontano izazvane obrade Spinal Tap-a "All The Way Home" uz neizbežno horsko pevanje za ovakav tip pesme. Takođe nova "Bad Attitude" se odlično uklopila u punk-bili i zvuk i na­stup. Cash-ova "Folson Prison Blues" je obradovala ono malo prisutnih rokajbilijevaca, ali i ostatak prisutnih. Špartanje po bini, skokovi s gitarom te uvek na ovakvim nastupi­ma prisutno jahanje "mečke" su bili samo dodatak na dobar vajb koji je bend neskrive­no slao s bine. Sasvim dobra predstava u datim uslovima.
Po najavama i te po završetku turneje A&TBC će prionuti na rad na novom albu­mu. Iako, to neće biti jedan od albuma koji će promeniti rok istoriju, s ovakvim zala­ga­njem i željom za prolivanjem znoja te nes­putanim rockanjem, sigurno ćemo biti u prilici da čujemo jednu od onih ploča koje uvek mogu da nađu svoje mesto u srcima ljudi raspoloženih za čistu i nepa­tvorenu zabavu.
Ovakvi bendovi su uvek dragoceni, jer ču­vaju suštinu zvuka koji je svoj pohod zapo­čeo sredinom pedesetih prošlog veka i još nema nameru da posustane. Na svu sreću.
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan