SZIGET 2009: Turbonegro, Life Of Agony
Obudai Sziget • dan V
Budimpešta, 16.08.2009.
Kao što rekoh, havarija se žestoko nastavila na Rock stage-u.
Mi utrčasmo u šator, a ubrzo potom su na binu počeli da izlaze, lako pre­poznatljivi po svom scenskom stajl­ingu, članovi Turbonegra! Sećam se da su sa zvučnika grunuli prvi zvuci pesme "All My Friends Are Dead" i da je taman toliko bilo dovoljno da se u momentu stvorimo napred u prvim redovima! Pevač obučen u prslučić, crno perje sa rukavicama od lateksa, našminkan a la Alice Cooper ko­ketirajući sve vreme kako sa članovima benda, tako i sa ras­pomamljenom publikom, izazivao je povike i vriske, dok je gitarista sa kapom nemač­kog oficira s' vremena na vreme "zavodljivo vrckao".
To je to, tako nešto sam i očekivala, ali da je tako dobro uživo nisam mogla da zamislim. Koliko je samo energije bilo u "Turbonegro Must Be Destroyed", opakoj "Selfdestructo Bust" i odličnu "Get It On"... Na naše veliko iznenađenje, po­menuli su i veliko pozdravili Turbojugend iz Srbije-Turbojugend NS pesmom "Gi­mme Some". Obzirom da su retki Tur­bojugend na ovim prostorima, lepo je što se za njih zna. Ekspanzija adrenalina u masi izazivala je šutke, circle-pitove, la­ktanje (e, to mi dobro ide, moram da primetim) i izbezumljeno, razulareno skakanje kako običnih fanova, tako i onih najvernijih našminkanih i kostimiranih. Na momente smo se potpuno gubili uz "Are You Ready For Some Darkness", bezobraznu i drsku "I Got Erection", "The Midnight Nambla", "We're Gonna Drop The Atom Bomb", "Back To Dungaree High"...
U iščekivanju pesama koje ipak nisu svirali, što ipak nije umanjilo moju ushićenost, došlo je vreme za bis, a pozivanje je bilo gro­moglasno u bukvalnom smislu, nakon čega su vidno zadovoljni nastavili ni manje, ni više nego sa "The Age Of Pamparius"... Ni­sam sigurna šta se sve de­šavalo oko mene, ali znam da ja nikada do sada nisam doživela ni sličan osećaj na nekom koncertu. I ko zna hoću li ikad više! Za sam kraj "Search and Destroy", obrada The Stooges-a.
Na kraju sam onako mokra do gole kože mogla samo da za­ključim da su nam Turbonegro održali lekciju prljavog, gara­žnog rock'n'roll-a! Opasno su nam pokazali kako se to radi.
Sva unezverena i dalje pod dej­st­vom euforije i ko zna kakvih još pro­cesa u mom organizmu, apsolutno nisam imala nameru, a ni želju da prisustvujem svirci benda Life Of Ag­o­ny (pogreši čovek ponekad, eto, o.p. D.V.). Međutim, Anamarija je bi­la prilično uverljiva kada je nakon par pesama došla i rekla mi kako MORAM da čujem i vidim LOA. Krajnje nevoljno, gunđajući u sebi uputih se ka prvim redovima. Iako jako rezervisana, uspela sam brzo da se usredsredimna glas i stas Keith Ca­puto-a i ono što rade momci na bini! Što sam se više udubljivala, sve sam više uviđala vezu sa mističnim, večnim pitanjima i muzičkim uticajima bendova poput Sisters of Me­rcy, Stone Temple Pilots iz mračne faze i The Cult-a. Samim tim nisam bila iznenađena što su mi se dopali već nako n nekoliko pesama.
Mračni, a energični i gruvaju! "Rivers Runs Red" i "Through and Through" sa prvog albuma, pa su se zatim ređale "Lost at 22", "Let Pretend", "Other Side Of The River", "Weeds", "Love to Let You Down", itd...
Posebno mi je pažnju privukao prodoran i iskren vokal Keith-a, koji mi je bio najupečatljiviji u njihovom nastupu.
Na kraju smo potpuno ispunjeni i krajnje zadovoljni sveukup­nim doživljajem, na putu iz Budima ka Pešti svo četvoro sre­đivali utiske, prepričavali svako svoj lični dojam i to još uvek traje...
Text by Boba Ranđelović
Photo by Anamarija Vartabedijan