SANTANA
Donji grad Kalemegdan
Beograd, 11.07. 2009.
Sasvim tiho, pre neki mesec u novinama je izašla najava da će najčuveniji Meksikanac (osim Zapate i Panča Vilje i Rafe Marke­sa FCB) doći u Beograd i obradovati svoje poklonike koji ga če­kaju čak 34 godine (prvi i jedini put do sada Santana je svirao 1975-te u paketu sa Earth, Wind & Fire). I nakon te objave tajac. Svega tri nedelje pred koncert (u jeku EXIT-ove kampanje), kre­nulo je sa pričom o Carlsovom dolasku i to od strane Komune, a onda najednom počeše da stižu mejlovi iz Sky Music-a, orga­nizatora koncerta. Ova zemlja je ionako čuvena po tome, što transformersa ima na sve strane, primer pre ovog događaja je Kleo (ko zna o čemu se radi zna, ko ne zna neka čita sportske strane u dnevnoj štampi), o političkim prebezima neću trošiti slova. Gužva i dezorganizacija su obeležile vreme pred početak Santaninog koncerta, koji je kasnio svega dvadesetak minuta, što nije nimalo strašno.
"Soul Sacrifice". Desetočlani bend je iza­šao na binu, nekoliko sekundi kasnije i Santana, dočeka aplauzom oko 7.000 ljudi prisutnih u ograđenom koncertnom pros­toru i nekoliko hiljada ljudi koji su bezbri­žno sedeli i šetkali oko istog. Sve i da nisu hteli koncert su mogli da odslušaju bez problema, jer je zvuk bio dovoljno glasan i vrlo čist, što je da se razumemo teško spro­vesti u delo i sa trojkom kao posta­vom a ne sa fuzbalskim timom po broju čla­nova na bini.
Od samog starta se videlo da je skoro 62-godišnji Meksikanca vrlo lepo raspoložen (tekila u bekstejdžu?), te da će sve gospođe i gospođice, pogotovo one sa cipelama na štiklu (bilo je takvih dosta u VIP i fan-pit delu), loše provesti na ovom koncertu. MTV hitovi, možda ali samo malo, čovek je došao da svira i to kako!
Prepoznatljiv Santanin zvuk se provlačio kroz svaku pesmu. Dvojica pevača: Tony Lindsday i Andy Vargas (koji liči na ne­kog podmuklog argentinskog fudbalera, tipa Rikelmea u šljo­kičatoj majici kakvu bi i David Lee Roth sa gnušanjem od­bio) su neverovatno skladno prolazili kroz pesme (to je valjda ono što oni iz "emocije" pokušavaju sa OT bendom, samo to mnogo jadno zvuči), lagodno komunicirajući sa pu­blikom i dodajući ritam svojim ukuleleima. Granitna postavka ritma se ogledala u fantastičnom Dennis Chambersu, kome su na udaraljkama i kongama u tačn udarac pripomagali Raul Rekow i Karl Perazzo. Uživanje je bilo slušati te maj­store udaračkih instrumenata, kako svojim znanjem i udarci­ma oplemenjuju ionako raznolik ritam koji Carlos u svojim pesmama ima. Svoju priliku da se istaknu povremeno, a da budu dobri bočni igrači imali su i duvači: Bill Oritz (truba) i Jeff Cresman (trombon). Iz zadnje linje krajnje sigurno je delovao i svojim bas deo­nicama filovao zvuk Benny Rietveld, tik pored maestralnog yamaha/hammond majstora Chester Thompsona. Jedini koji je na momente parirao Snatani na gitari ali sa pote­zima kao da svira "slap" je bio gromadsti Tommy Anthony, sirov, precizan i zabavan. Vrhunski tim u ipak normalnoj letnjoj noći. Ko zna gde su išli na pripreme?
"Africa Bamba" je dobrano zagrejala pu­bliku, led ekrani su vrlo dobro bili isko­rišćeni i podupirali su pesme koje u da­tom trenutku bend svirao. Odličan uvod na akustičnoj gitari se pretvorio u jedan od onih hitova, u narodu poznatih kao "Maria, Maria", žene su dočekale svojih pet minuta. Muški deo populacije se više radovao slušajući svirku koja je bila na granici improvizacije i surove profesio­nalne uvežbanosti, koja je ipak preko po­trebna (Barcelona? ), da se ne bi otišlo predaleko. "Love Supreme" se primila i kod publike, bend je iskoračio u delimičan fanki ritam, ali je svirkom i filovanjem ispod jedanaestog praga na svom PRS-u, Santana da­vao onaj nezaobilazni pečat, svojstven samo i samo njemu.
I tu negde sasvim tiho započeše zvuci gitare koji uvode u "Samba Pa Ti". Svojevremeno su Đavoli napisali i odsvirali pesmu "Sam­ba i ti", što s ovom malopre pomenutom nema dodirnih tačaka, ali su jasno stavili do znanja da je za Sambu potrebno dvoje, od­nosno troje. Santana, ako je sudeći po imenu pesme i slobod­nom prevodu, više voli samo Sambu, tek onda na red dolazi "ti" ma koja to bila.
Jedan od briljantnih momenata je bila u početku solo tačka sa sve gudalom na električnom kontarbasu odličnog Riet­ve­l­da. Poznate teme su se smenjivale a okosnicu je činila "Elanor Rigby", gde je i Santana dao svoj doprinos, a tek kada su na trenutak uleteli u "Paint It Black". Fenomenalno.





Ovacije koje je Benny dobio (osim od gospođa i gospođica u štiklama) su bile idealna nagra­da za odsvirano.
Iz tog dela se već naziralo da je kraj koncerta vrlo, vrlo blizu, a tek je prošlo svega 90 minuta iskus­nog muziciranja. Bilo je vreme za zaustavno vreme, koje je počelo Santaninim govorom o tome ka­ko je on hippie i kako svi mi za­jedno možemo sve i tako to... Dobro, treba i to čuti... neka, još kada bi ljudi počeli da se ponašaju u skladu sa čutim. No, možda, jednog dana iz dupeta u glavu...
Elem sasvim lagano sa svega tri prepoznatljiva tona, Sanatna je najavio onu pesmicu Peter Greena, znanu kao "Black Magic Woman". Verujem, da je gro posetilaca, čekalo baš to. I to što smo svi dobili je bilo fascinantno i taman se uklopilo u "Oye Como Va" (rakija), to je jedna od onih koja nas je kao mlade inspirisala da u prvom refrenu dodamo tu reč, drugi deo refrena je bio rezervisan za Milinka. E, uskoro će i Milinko i Komova zajedno da imaju velike probleme, kada (ako?) budemo ušli u Evropsku uniju. Po tamošmjim, važećim zakonima svako može sebi da ispeče, pripremi, svega deset litara, tog narodnog leka.


Navodno, to je sasvim dovoljno za go­dišnje potrebe jednog odraslog lica, treba gospodi utuviti da je na ovdaš­njim prostorima to lek priznat od svih lekarskih zajednica. Lično znam bar pe­desetak ljudi kojima se taj zakon ne sviđa, meni je svejedno, ja sam za pi­vo. A, kada sam već kod piva, to što nezasite kafedžije kojima se omogu­ću­je da prodaju razne tekućine na kon­c­e­rtima rade sa cenama, to već prelazi u bezobrazluk i to ozbiljan. Ej, 240 rsd-ova za malečno pivo i to polu 'ladno, takoreći mnogo mlako iz konzerve pa u čašu... alo... a tek kisela voda "izvor života" za 140rsd-ova... a ne vidoh nešto fiskalne račune.
I posle da zabrane "Komovu", pa kakvo je ona raspoloženje za vreme koncertnog izvo­đenja izazva­la. Nazdravlje za Santanu.
Čisto da ne bi zaboravio na publiku koja je njegovu muziku otkrila tek 1999. na odličnom albumu "Supernatural", Carlos je u novom aranžerskom ruhu poveo bend u "Smooth" (ako se sećate to je jedna od onih pe­sama od kojih baš nikako niste mogli da pobegnete u periodu 1999-2001).
I Andy i Tony su se trudili da dočaraju original, ali Rob Tho­m­as, čovek koji je to otpevao ipak ima prepoznatljiv glas i tu ovoj dvojici nije bilo pomoći, čak ni uz 7.000 raspevanih grla, kojima je doduše sama pesma bila važna. I to je bio vrlo ubedljiv kraj uz izvlačenje nekoliko dece na bini koji su dobili razne udaraljke ne bi li ispratili ritam uz Čika Santanu. Simpatično.
Bis je bio neminovan.
Zaustavno vreme je odavno is­teklo. Stekao sam utisak da ovaj tim, može bez ikakvog pro­blema da odsvira i nekoliko ut­akmica a da se pritom sasvim vidljivo lepo zabavlja. Tako su i delovali kada su zasvirali "Co­ra­zon Espinado". Vrcav ritam i nepatvorena pozitivna energija su se začas preneli na publiku. Predstavljenje benda, je prote­klo u slavljeničkoj atmosferi da bi se uz "Jingo", prvo Santana, a onda i ostatak tima op­rostili od BG publike.
Carlos Santana, koga više poštujem nego što volim, i njegov tim su priredili savršen koncert, možda bi stari Vilijem Šekspir na ovo čuto i odgledano imao samo reći tri reči: San letnje noći...
Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan