GARAGE FIRE FEST:
S.U.S, Šmajser, Concrete Worms, Eichman Family,
Voodoo Cadillac, Dr. Zero, Muskat Hamburg
Studentski grad
Beograd, 13.06.2009.
Pred kraj nedelje koja je obilovala turbulentnim vremenskim (ne)prilikama, kišni oblaci su se povukli i omogučili održavanje prvog (nadam se ne i poslednjeg) "Garage Fire" festivala. Sam izbor prostora je bio prilično začuđujuć, međutim sama letnja pozornica u studentskom gradu se pokazala kao zahvalno mesto za održavanje ove muzičke smotre, baš kao i klupice prekoputa bine. Studentsko - penzionerski, ne valja se previše napregnuti, treba se čuvati za nadolazeće ispitne rokove. Oni koje je interesovala ova vrsta muziciranja su ionako zauzeli svoje mesto ispred bine nenadkrivene i sasvim obične, studentske. Nikakve barijere, baš kao ni šankovi nisu bili postavljeni ovom prigodom. Sve u svemu studenti, kao i oni r'nr' poštovaoci su mogli uneti šta god su hteli (što su neki obilato koristili) i uživati (čisto sumnjam da su to radili stanari studentskog grada) u zvucima koji su grmeli iz ozvučenja. Ko je hteo da uči ove subotnje večeri u gluvoći zvukova svoje sobe, to sasvim sigurno nije mogao da si priušti.
Čast da otvore ovogodišnji "Garage Fire" festival imala je BG punk-rock trojka S.U.S. , negde tridesetak minuta posle zakazanog termina za otvaranje festivala. S.U.S. su započeli svoj set, onako kako to obično i rade: brzo, stabilno i beskompromisno. I sve bi bilo u redu da se išta moglo razaznati dok su oni svirali. Glavni vokal kojim upravlja bubnjar Captain Terza, nije uspeo da se nosi sa odpanjenim "maršalom" i glasnim basom. Ako je već trebalo tražiti zvuk za nastavak festivala, što to nije urađeno na tonskoj probi pobogu?. Ovako su S.U.S. poslužili kao topovska hrana za nešto što do trenutka mog odlaska sa festivala i nije profunkcionisalo kako bi bilo poželjno. Bez obzira na te zvučne probleme članovi Sistematskog uništavanja sistema su svoj set priveli kraju uz zapaljene činele i gitaru koja je sasvim solidno odmikrofonirala završne tonove njihove punk-rock egzibicije. Taman u tim momentima je počeo da bude vidliv i program na video-bimu koji je po već ustaljenom šablonu emitovao scene iz filmova, serija "B" produkcije, koji su se periodično sasvim dobro uklapali u dešavanja na bini. Treba li napomenuti da je pomenuti program bio jedina konstanta na ovom festivalu, jer zvučna slika to sigurno nije bila. A šta bi tek radili da je u pitanju bio ton-film?
Šmajser behu drugi. Prljavo do koske, razgovetno koliko je bilo moguće glasno taman koliko treba. Šmajser su svojim proto-garažnim rafalima krenuli pošteno da razmrdavaju prisutne. U svoj toj njihovoj garažnoj vatri (koja bi vrlo lako mogla da preraste u mainstream da same autore to zanima) je ostavljeno i dovoljno prostora za dozvoljene greške koje samu muziku čine još više plamtećom. No, izgleda da su članovi benda malo jače potegli po svojim obaračima te je tokom njihovog polusatnog nastupa dva puta nestajalo struje na nekoliko minuta. Predlažem da se napravi jedna krajnje komplikovana i opštenarodna kompozicija u duhu Galije, koja bi se mogla pevati zajedno sa publikom (sve zajedno sa svetlećim mobitelima, umesto upaljenih upaljača) u slučaju ovakvih nezgoda. Pred kraj nastupa na bini se pojavio sve zajedno sa gitarom i Goran (No Rules) koji se pridružio bendu u izvođenju jedne nove, da napišem vrlo dobre pesme (očekuju se novi snimci uskoro). Dobra je fora sa dve gitare, dobija se na težini i gruvu. Za sam kraj "Crni flomaster" i jedna od neizbežnih "garage" himni "Rumblin' Rose" od MC5. I sa novom postavom Šmajser ubojito ispaljuje svoje kuršume. Odličan bend.
Odavno nisam slušao ni Concrete Worms uživo, te je ovo bila prilika koja se nije smela propustiti. Kako oni melju. Kakva tu vatra izlazi (pa garažna punk-roll, a kakva bi inače?) iz ozvučenja koje ne može da izdrži napad ove fantastične trojke (Fantastična četvorka su ionako šminkeri, kakav besmislen film, uprkos Albi Džesici). Jasno se videlo da se bend raduje nastupu i da sa tom vidljivom neskrivenom radošću pri ispaljivanju svojih brzih baražnih rifova želi da istera i ostatak studentskog kampusa na mesto zločina. Ako je neko do tada imao želju da zaspi, nakon prvih taktova "Konkretnih" Crva koji buše beton pneumatskom bušilicom to nije mogao da učini. Nema spavanja dok Dragan i Dragana dele vokalne dužnosti i dok Ilija zakiva bubanj a virblovima buši i nažešći otpor netalentovanih nogu za poskakivanje. Dosta novih pesama, nekoliko starih favorita, jedan raspomamljeni country iz pera gospodina Casha na Worms način i "Beautiful Way To Die" za kraj. I onda mi neko priča da će da ide na Sziget da gleda Turbonegro, jer su oni do jaja, baje dakako. Ljudi, pravi bend nam je tu pred nosom to bi čak i pomenuti Norvežani priznali, jamačno.
I došli su na red i prvi gosti iz bliskog nam okruženja: Eichman family. Ko je bio Eichman, pojma ne znam, ali familija mu je evidentno pre nastupa doživela blago alkoholisano raspojasa­nje. Takvi su izašli na binu, još jedna trojka (ne kao ocena, već kao postava muzička) u rockja-psycho-billy fazonu. Mečka je bila tu da daje ritam, kojim je uvek upravljala gitara. Sve pesme su se iznenada, neočekivano završavale. Ništa nije trajalo duže od dva minuta. Neuvežbanost je bila itekako čujna, ali je u svemu tome bilo i nekog šarma koji je naterao publiku da Ajhmanovu familiju prvo napoji iz prvih redova a potom da pozove i na bis, što je i same članove benda začudilo. Odrapiše oni jednu na bis i odoše da provere ostade li još nekog pića u bekstejdžu.
Neubedljivo za prvi put, ali sami su priznali da im je ovo tek četvrti nastup (prestup?), moguće je da tu u nekom drugom agregatnom stanju ima mesta i za napredak.
Voodoo Cadillac su po rečima Ajhmanove familije daleko kvalitetniji i bolji bend od njih samih. To su pri samom startu svog nastupa Voodoo Cadillac i dkazali. Sve na svom mestu, vrlo profesionalno i vrlo u okviru kanona koje žanr kao što je rokajbili dozvoljava. Razumljivi tekstovi i koloritni pevač/gitarista su doprineli opštem veselju, što nije ni čudno s obzirom da su svi dovukli tone svog pića. Gruvali su oni sasvim sigurno i uz malo "pačjeg" hoda, koji je neizbežan pri izvođenju pesama iz rock'n'roll sazvučja nakon četrdesetak minuta su burno otpozdravljeni završili svoj nastup. Dobar bend, samo da su malo opušteniji na bini, a kako bi tek bilo da je basista imao "mečku" umesto normalnog basa...
Dr. Zero i Muskat Hamburg su imena bendova koje nisam odgledao te večeri, zarad neodložnih obaveza u koje ispitni rok sigurno ne spada. I bez toga osvedočenog s moje strane, prvi Garage Fire fest je pokazao da je moguće navabiti publiku (ah da, ulaz je bio besplatan) na ovakvu manifestaciju. A ako se samo jedna od onih slučajno prisutnih duša na ovom događaju opredelila da ubuduće sluša ovde čute zvuke, misija je ispunjena. Edukacijom se postiže sve i ovo je pravi način, direktno u centar, pa da vidimo ko pali žito, a ko kampus...

Text by David Vartabedijan
Photo by Anamarija Vartabedijan